Ово за Сутњик каже Мухамед Јусуфспахић, председник Врховног сабора Исламске заједнице Србије и додаје;
„Поврх свега мислим да је ово намештаљка, јер ти људи нису нељуди, нису они ти који једу људе, који убијају људе. Свакога дана по 10 људи, младих Палестинаца, на овај ли онај начин у тој хегемонији антипалестинској, седамдесетпетогодишњој, страда. Истовремено, немојмо да искључујемо да је неко убачен негде. То што су урадили оним људима који су имали прославу на границама Газе, па су их издајнички, подмукло, напали, то нема везе са Кураном. То нема везе са преданошћу Богу, како се зове ислам, то нема везе са Алаху Екгбер, Бог је пречи од свега“.
Јусуфспахић осцењује да је ово што гледамо поселдњих дана као предизборна кампања, где треба да се гласачко тело обједини и на једној и на другој страни. Уједињују се, каже, најрадикалнији радикали и са једне и са друге стране, да би даље владали.
Нападачи су нахушкани
Јусуфсахић додаје да је од почетка сукоба Израела и палестинског Хамаса тешко гледати слике на којима гину цивили, на обе стране. Једна од њих је, каже, оно што је урађено људима који су имали прославу у близини Газе, који су Јевреји, јудаисти.
„Нападачи су нахушкани, као Исиловци. То није рат, то је препад, то је терор. Плашење, да би се ушло у рат. После иду бомбардовања, па одговори. Нема никаквог оправдања ни за каква убиства, ни са једне, ни са друге стране. Али и једна и друга страна тамо имају своје махараџе, своју власт која жели даље да влада и да има бенефите од тога“, каже Јусуфспахић.
Додаје да је тешко рећи какав је ово глобални план оних који миленијума владају, само се мењају ликови. Каже да сила цезаровска, султанска, како год је назвали, заправо жели да влада божијом објавом и да се обрачуна са оним што је Бог објавио преко свог весника, било да је то Мухамед, Исус или Мојсије.
Рат до последњег муслимана у Палестини
Упитан шта су испланирали ти који желе да овладају оним што је Бог објавио у конкретном случају, појасу Газе, Јусуфспахић каже;
„Ово је рат до последњег, нећу рећи Палестинца, нећу рећи Арапина, већ до последњем муслимана у Палестини. Замислите да се сада о Палестини, земљи муслимана, договарају са Арапима из Залива, па нема смисла, они ту људи живе, а потпуно су скрајнути. И ово је исто учињено да се скрајне муслимански народ Палестине. Ово је прича о њиховој домовини. Једна страна ће део Палестине звати Израел, а други део Палестине никако да се роди, да буде Палестина. И тај део све се више слаби, да би била почетана тачка неких преговора о томе, када буде много слабији”.
Преговара се са оним чија је кућа
Наш саговорник додаје да ово каже као муслиман који је уз свој народ Палестине, али и као полуарапин. Наглашава да је он Србијанац, а они Палестинци. Да је важно рећи да он живи у Србији, а они у Палестини.
„Не можеш да преговараш са мном, мораш да преговараш са оним чија је то кућа. И то вековна. Ти си њега протерао у простор Велике Плане, 2,3 милона, и сада кажеш да не могу да се врате, да су и твоји пре тога били протерани. То је демагошко питање, па шта су ти Палестинци, ако нису комшије, ако им признајеш датум рођењја, али не и место рођења њихових родитеља или прародитеља. Згуснуо си их на простор између Јорадана и Изреала, да генерацијски ту буду стешњени, онда имамо с времена на време овакве катастрофе, катаклизме“.
Упитан како као човек који зна да је Бог један гледа на злочине које су ових дана починили људи који долазе са дела границе где, како каже протерани људи пате, Јусуфспахић каже да се они који верују ограђују од тога;
„Ја не знам ко је Исил, знам да постоји, и да то није мој интерес. Када авион почне да пада, ја кажем, Алаху Екгбер, Слава Богу. Кад пронађу у тој кутији шта сам рекао, то је терористички акт. Ни један муслиман широм васељене неће да дозволи, да га неко страши зато што је рекао нешто најнормалније – Слава Богу. Нећу да осећам страх када то изговорим, а верујте ми да то напада моје биће, да размишљам у том тренутку, када то желим да изговорим, да ли да кажем или не, јер ће се можда сручити нечији бес, нечија сумња, на моје потомство“.
Хегемнија штампара пара
Додаје да морамо да схватимо да је Бог пречи од свега, од удаха до издаха. Пречи од свега сваком, сваког дана, те да је ово чему сведочимо хегемонија оних који себе доживљавају да су Бог. Хегемонија штампара пара.
„Та хегемонија има везе и са нашом земљом и са земљом Русијом, све је међусобно повезано.Непрестано траје рат против свега што је божије. Владају прикрити и то није никаква теорија завере. Америка је као ентитет заправо неважна, као и рецимо Турска. Неко се од нас сврстао на једну страну, а неко на другу, а врло је мало нас који се сврставамо код онога који је власт свих страна“.
Упитан како се осећа ових дана када гледа снимке на којима се џамије претварају у прах и пепео, каже да му је тешко, али и да богомоља није Бог.
„Не може се Бога уништити, зато сам оптимиста и никада нећу бити песимиста. Свачије срце које Бога једнује, неће бити убијено тиме. То су само њихови покушаји, јер они сплеткаре, а Бог судбу плете. Зато она моја сестра из Витлејема каже, чула је, то је земљотрес, каже да је то непогода. Ово је цедилица богољубља из срца људи кроз сваки чин и дејство. А Бог чини шта му је воља, то је лично, верско доживљавање овога, а ово, ја теби, ти мени, између две силе, нешто друго. Замислите, ни једна резолуција УН, везана за државу Палестину, није поштована од стране Израела. Ни једна“.
Јусуфспахи додаје да не треба да нас чуде ни реакције Палестинаца, када неког стално гушиш, каже, нормално је да реагују.
Тајна умереног пута
Наш саговрник каже да су муслимани у борби да никада не испоље своју сујету, своја сујетања, али да су исто тако у борби, да када су нападнути, како каже, не буду шоње.
„Мојсије, Мухамед и Аврам су од истог Бога послати људи поколењима са којима су живели, ни један од њих није добио наредбу од Бога да буде насилник, нити је добио наредбу до Бога да буде шоња. То је тајна умереног пута, не једне нације, сви смо ми одабрани, Бог није стварао нације, већ потомка Адама. Сви смо једно, само смо се по тим родовима поделили“.
На крају разговора Јусуфспахича смо питали како коментарише рат у Украјини, у коме се род окренуо против рода, брат против брата;
„Да се тако нешто деси у Канади, поред Америке, и да се у тако нешто петља бивша власница Аљаске, Русија, како би смо промишљали руско присуство на канадско – америчкој граници? Ето, исто тако и ово, америчко присуство на руско – украјинској граници. Не знам шта ћеш пријатељу, не знам шта ћеш овде? Шта се петљаш у ово ту, то су њихови односи. То је стан поред стана, станиште поред станишта и немој да у овај стан стављаш прислушкиваче“.
