Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад!

Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце.

Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени.

Сећам се добро и данас тренутка у којем сам чула ту страшну вест. „Бомбардовали су Колону“…преносило се „од уста до уста“ међу избезумљеним народом који је тог августа 1995. пристизао у Бања Луку, тражећи спас.

Лутале смо и ја и сестра у гомили надајући се да ћемо пронаћи остатак породице или бар чути нешто о њима. Овај злослутни жамор нас је потпуно  паралисао.

Само дан раније прошле смо том истом Петровачком цестом, под цeрадом, у камиону сличном ономе који су бомбардовали хрватски авиони. Нисмо ништа говориле, али виделе смо једна другој исти страх у очима. Тај страх је лебдео над свима нама који смо безуспешно покушавали да, у маси истих несрећних лица, нађемо оно жељено,  најдраже, рођено…

И сви смо се питали исто – да није неко наш у спаљеном камиону, трактору, ауту.

И док је за већину, на срећу, то била само црна слутња, за породице тринаесторо страдалих, живот је стао на Петровачкој цести. Родитељи су остали без деце, деца без мајки и очева, жене без мужева, браће…

Међу њима је била и једна плава трогодишња девојчица,  Александра Стијеља. Гледала је како гори аутомобил у којем су били њени отац и деда. Крила се испод  мајчине руке окрвављене од гелера.

Изгубила је и мајку 20 дана касније. Донела је на свет њену сестру, пала у кому и преминула.

Сетила сам се Александре у тренутку кад сам чула вест о подизању оптужнице.

Пронашла сам је на Фејсбуку и замолила да говори за наш радио. И пристала је, без много убеђивања и објашњења. Задивљујуће смирено и сталожено је причала о најстрашнијим тренуцима свог живота. За разлику од ње, ми у студију смо плакали, али и пажљиво слушали  младу, паметну жену у чијим речима  није било ни трага беса, острашћености, жеље за осветом.

Глас јој је задрхтао само кад је поменула мајку, али наставила је, јака и стамена као камен са којег потиче.

Завршила је своју исповест речима које ми данима одзвањају у глави.

Неће, каже, та оптужница или евентуална пресуда  променити било шта  у њеном животу. Оно што се десило, ништа не може да промени нити да јој врати родитеље и детињство. Она одавно није уплашена девојчица која је причала о авионима и одбијала да једе.

Данас је остварена и стабилна,  окружена људима који је воле и које она воли. Труди се да гледа напред и живи у садашњости, али ипак додаје да је увек веровала у правду. Надала јој се и онда кад су сви „дигли руке“.

Оптужница ће је можда донети, али најважније је, каже, да наши људи престану да се плаше.

Ее, то је оно што ме је постидело и растужило, али и отворило безброј питања.

Александра, која има сво право овог света да тражи казну и  освету, да проклиње оне који су јој на Петровачкој цести одузели све осим голог живота, то не чини!

Не, она само жели да престанемо да се плашимо!

Много је тога стало у ту мисао, у ту једноставну и искрену, а опет тако недостижну и велику жељу.

Разумем ја потпуно на  шта  Александра мисли. И сама сам много пута пожелела исто…да престанемо да се плашимо, да вратимо изгубљено достојанство, да будемо поново онај поносни и неуништиви народ. Кад кажем МИ мислим на читав српски народ, али првенствено на моје Крајишнике.

Некако ми се чини да смо деценијама уназад навикли да живимо у страху и порицању. Тешке ране из Другог светског рата „лечили“ смо опраштајући и заборављајући, верујући да је то залог за срећнију и мирнију будућност.

Уместо ње, дочекали смо ново страдање и прогон. Дочекали смо Колону,  Петровачку цесту, године немаштине, понижења, лутања и несналажења. Слушала сам често у протеклих 30-ак година једну трагичну реченицу која је била права потврда онога што нам се дешавало -„Ми смо ничији, ми не припадамо нигде!“ И сама сам се често тако осећала.

Због те „истине“, многи су срећу потражили далеко, међу странцима, тамо  где то сазнање ваљда мање боли.

Али, много тога се променило. Стасале су нове генерације, живот се обновио, васкрсао,  деца из колоне су постала људи. И то какви људи! Људи попут Александре!!!

Та деца, ми који  смо, упркос свему, преживели,  морамо да се изборимо са оним страхом о којем је говорила.

Ми морамо да признамо себи ко смо, зашто смо страдали, ко је џелат, а ко жртва. Ми морамо да се одрекнемо митова и  потребе да, зарад будућности и понеке „мрвице са стола“ оних који су нам нанели толико зла,  заборављамо прошлост.

Не сме да се  заборави и опрости Јасеновац, Јадовно, свака жртва НДХ. Не опрашта се Олуја, Петровачка цеста, не заборављају се  старци побијени у  Груборима, уз „победничко“ славље хрватских војника.

И немојте се, Крајишници моји, плашити да све то кажете јасно и гласно. Не дајте да нас изнова понижавају они који би требало да ћуте довека.

Да ћуте и да, уместо нових претњи и увреда, бар једном од нас затраже опроштај!

Неће се на основу ове наше  оптужнице, а ни евентуалног суђења, у затвору наћи они који су убили Александрине родитеље, мале Рајиће, шестогодишњег Јована, Мирјану која ми је била вршњакиња и остале несрећне жртве, али важан је то корак.

То је трачак наде  да, као народ, ипак нисмо заувек остали на оној Петровачкој цести…обезглављени, поражени и понижени.