Од племића до совјетског контраобавештајца: Совјетски агент који је дезинформацијама одбранио Москву

фото: Sputnik / Александар Милачић

Легендарни агент Совјетске тајне службе НКВД Александар Демјанов омогућио је совјетским официрима током Другог светског рата да успешно „хране“ немачке обавештајне службе дезинформацијама и тиме допринели победама Црвене армије у одлучујућим тренуцима, испричао је Спутњику историчар обавештајне службе Владимир Макаров.

Родом из племићке породице

Демјанов је рођен у Калуги. Отац му је погинуо у Првом светском рату на немачком фронту, док је мајка потицала из кнежевске породице. Она је до октобра 1917. радила као учитељица у женској гимназији, а затим је била директорка. Удала 1928. године за бившег официра адмирала Колчака и преселила се у Лењинград.

„Демјанов је 1921. године дошао у Москву, 1932. године је био ухапшен због антисовјетских изјава и дистрибуције белогардејске литературе. Оптужен је да је организовао колективно читање мемоара Фјодора Шаљапина „Душа и маска“, али је пуштен због недостатка доказа. Од 1933. до почетка рата, Демјанов је радио у кинематографији, а 1934. га је регрутовало Тајно политичко одељење СССР-а „да идентификује антисовјете међу интелигенцијом и омладином“, рекао је Макаров.

„Након што су национал-социјалисти, предвођени Адолфом Хитлером, дошли на власт у Немачкој у јануару 1933. године, совјетска контраобавештајна служба забележила је нагли пораст профашистичких расположења у СССР-у. Овакво расположење је било међу руском интелигенцијом, која је након Октобарске револуције изгубила свој ранији положај. Било је неопходно то зауставити и истргнути совјетску омладину из утицаја „бивших људи“, што је тајно политичко одељење Обједињене државне политичке управе учинило, а Демјанов је постао агент“, рекао је Макаров.

Спреман да се жртвује

До јуна 1941. године Демјанов није нигде радио, пошто је отпуштен због смањења броја запослених. Када је рат почео створена је посебна група која је изводила извиђачке и диверзантске операције против нацистичких освајача.

„Државни комитет одбране СССР-а је 19. октобра 1941. године прогласио опсадно стање у Москви и околним подручјима. Јединице Црвене армије и дивизије народне милиције јуначки су се бориле против освајача на периферији главног града, а у самој Москви безбедносне агенције су вршиле припреме у случају непријатељске инвазије. Специјална акција названа „Московски план“ поверена је Совјетској тајној служби НКВД“, додао је историчар.

„Формирано је 20 независних група које су се састојале од: агената-гласника, агената радио-оператера и од оних који су могли да изводе извиђачке акције и саботаже. Ове групе су, у случају заузимања Москве од стране нациста, морале да се жртвују како би главни град претвориле у пакао за освајаче“, рекао је Макаров.

Укупно је било 243 особе, од којих су 47 били агенти, међу којима и  Демјанов.

„У извештају 2. одељења НКВД је за Демјанова написано да се „показао као проактиван, снажне воље, способан агент који воли обавештајни рад, добро познаје електротехнику и радиотехнику и да је спреман за рад у Москви у случају њеног заузимање од Немаца“, рекао је Макаров.

„Престо“ за Немце

„У периоду децембар 1941. – јануар 1942. године коначно је постало јасно да су планови нациста за „блицкриг“ пропали. Совјетска контраобавештајна служба је почела да решава даље задатке на „невидљивом фронту“.

„Тада је започет грандиозан план за продор у немачку војну обавештајну службу Абвер“, рекао је Макаров.

По аналогији са чувеном операцијом из деведесетих година „Поверење“, када је створена легендарна антисовјетска „Монархистичка организација централне Русије“, да би се парализовала активност емигрантске организације „Руски општи војни савез“ и спречила страна интервенција у Совјетској Русији, крајем 1941. године одлучено је да се непријатељ изложи непостојећој „антисовјетској црквено-монархистичкој“ организацији под називом „Престо“.

У почетку је операција добила тајну ознаку „Племенито гнездо“. За улогу „вође“ ове организације, почетком двадесетог века изабран је познати песник Борис Садовски, за којим органи безбедности деликатно „брину“ од почетка тридесетих година“, рекао је Макаров.

Према његовим речима, Садовски је у одређеним круговима старе интелигенције био познат по својим профашистичким ставовима и тражио је канале за приступ представницима немачке команде.

На Лубјанци су одабрали Демјанова да се инфилтрира у „103. Абверкоманду“, која је била извиђачки орган немачке групе „Центар“ под називом „Сатурн“. Он је од совјетских официра безбедности добио оперативни псеудоним „Хајне“.

„Овај надимак му је дат због чињенице да је Александар Демјанов течно говорио немачки језик и био је поштовалац дела песника Хајнриха Хајнеа. Генерално, Александар је поседовао урођену интелигенцију“, приметио је историчар.

Касније је ова операција названа „Манастир“, ово име је изабрано јер је Садовски живео у подруму цркве Новодевичјег манастира.

Немачка провера

Демјанов је пре самог преласка на немачку страну показивао гвоздену вољу, сталоженост и уздржаност.

„Службеник НКВД-а, који је обезбедио премештање „Хајнеа“ 17. фебруара 1942. године је известио шефа 2. одељења НКВД-а, старијег мајора државне безбедности Павела Судоплатова, да се током читавог периода припреме за операцију „Хајне“ осећао добро, расположење му је било полетно, чврсто је веровао у успешан завршетак задатка“, рекао је Макаров.

Демјанов је показао храброст и уздржаност и током провере код нациста.

„Абверкоманда 103“ није одмах веровала свом неочекиваном „помоћнику“, већ је темељно проверила његово сведочење.

Демјанов је касније у свом извештају написао како му је службеник „Абверкоманде 103“ неколико пута предложио да призна да га је послао НКВД. Он је на све ово одговорио да је знао да ће тако разговарати с њим, па чак и да га оптужују у вези са НКВД-ом, никада не би дошао код Немаца. На то је службеник Абвера обећао да ће Демјанова стрељати ако не призна, и дао му је пола сата да размисли“, рекао је Макаров.

Затим су Демјанова одвели у засебну собу, а након више од пола сата извели су га у двориште и ставили уза зид.

„Прошло је још десет минута, након чега је враћен у просторију где је било саслушање, али су му сада дали цигарете и француски коњак. Демјанов је прошао тест“, додао је историчар.

„Поуздан агент“ Абвера

У „Абверкоманди 103“ Демјанов је добио надимак „Фламинго“. Немци су одлучили да га врате у Совјетски савез и дали су му бројне задатке. Демјанов је морао да појача антисовјетску пропаганду међу становништвом, на све могуће начине је морао да хвали Хитлерову војску и „нови европски поредак.

Морао је да води кампању за брзо окончање рата, да саботира и организује диверзантске активности, као и да започне стварања подземних ћелија организације „Престо“ у индустријским и регионалним градовима СССР“, објаснио је Макаров.

Скоро месец дана касније, 15. марта 1942. године, „Хајне“ је опремљен великом количином новца, радио предајником и другом опремом и падобраном спуштен на совјетски терен. Први сусрет са „странцима“, како се непријатељски радио центар звао на Лубјанци, догодио се 9. априла 1942. године.

Треба нагласити да су дезинформациони материјали које је Демјанов послао Абверу у интересу команданата Црвене армије припремљени на најтемељнији начин уз директно учешће руководства руског Генералштаба и војне обавештајне службе. У операцији „Манастир“ наше специјалне службе су предузеле све мере како би други могући немачки агенти у совјетском залеђу могли директно или индиректно да потврде „поуздане“ информације које је Абвер добио од „поузданог агента“ „Фламинга“, рекао је Макаров.

Пошто се правац главног напада војске у једном или другом тренутку може одредити према томе где су концентрисане трупе, тада су послати возови маскирани у војне возове како би се показало да се негде припрема офанзива совјетских трупа. Изграђена су чак и фиктивна складишта са муницијом, оружјем, опремом, додао је историчар.

„Немци су пратили и кретање руководства Црвене армије, укључујући и команданте фронта. Абвер је обавештен да се штаб маршала Георгија Жуковљева преместио посебним возом на једно место, али у стварности је био на другом месту“, рекао је Макаров.

Абвер је погрешно обавештен, на пример, о капацитету совјетских фабрика тенкова и авиона. У зависности од ситуације, било је потребно или потценити или, обратно, преувеличати обим произведене војне опреме.

Уз помоћ радио-игре било је омогућено да се спречи велики ваздушни напад Луфтвафе на Москву, коју су нацисти планирали за 22. јун 1942, на прву годишњицу напада на Совјетски Савез.

„Немачкој обавештајној служби је речено да се московска ПВО нагло повећава, да је неколико ловачких пукова, противавионских артиљеријских јединица, рефлектора додатно пребачено на подручје главног града. Тако да су Немци одустали од својих планова“, рекао је Макаров.

Крајем 1942. године НКВД је добио уверљиву потврду да је „Абверкоманда 103“ веровала Демјанову. Од Немаца је примљена информација да је у име шефа Абвера, адмирала Вилхелма Канариса, објављено, да је његов „вредни агент“ одликован крстом „Војне заслуге“ другог степена.

Совјетско руководство је такође високо оценило Демјанов рад. Указом Президијума Врховног совјета СССР-а, Александар Демјанов је 20. септембра 1943. године одликован Орденом „Црвене звезде“ за испуњавање владиних задатака са циљем заштите државне безбедности у рату, а његова супруга Татјана Березанцева је одликована медаљом „За војне заслуге“.

Лажне информације које је Демјанов пренео Абверу одиграле су веома важну улогу у прикривању припреме Црвене армије за одлучујуће битке код Стаљинграда и Курска, што је преокренуло ток рата у корист Русије.

rs.sputniknews.com
?>