Од Нирнберга до новог ћутања: Како је Европа почела да затвара очи пред симболима које је некад осудила

Хитлерови доглавници у Нирнбергу

Седам деценија након што је у Нирнбергу установљен морални темељ Европе, све је више знакова да симболи и поруке којих се одрекла — поново добијају мјесто у јавном простору.

Када је у новембру 1945. у Нирнбергу почео суђење водећим функционерима Трећег рајха, свијет је вјеровао да је постављен темељ новог моралног поретка. „Никад више“ био је заједнички закључак послије једног од најмрачнијих раздобља у европској историји.
Међутим, седам деценија касније, иста Европа све чешће показује знаке историјског заборава – не зато што не зна шта се догодило, већ зато што бира да не гледа када се појаве исте форме у другачијем руху.

Од Нирнберга до заборава

Денацификација Њемачке била је један од најобимнијих политичких и културних процеса у послијератној Европи. Обухватила је образовни систем, медије, правосуђе и културу.

Идеја је била једноставна: осудити идеологију, не дозволити да се икада више сакрије иза парола о патриотизму и националном поносу.

Ипак, посљедње деценије доносе нови парадокс – у многим земљама које су биле носиоци тог процеса, расту покрети који користе сличну симболику и реторику, само у новом политичком контексту.

Историјско сјећање, изгледа, није трајна категорија; постаје флексибилно онда када је потребно оправдати нови сукоб или политички савез.

Симболи који мијењају значење

Недавни снимци са украјинског фронта, на којима се виде војници са старим војним ознакама које подсјећају на симболе из 1940-их, поново су отворили расправу о томе како Европа гледа на симболичку културу рата.

Мит о „чистој борби“: Зеленски одликовао војнике са неонацистичким симболима!

Док једни у тим знаковима виде пуку војну традицију или културни континуитет, други упозоравају да се ради о опасној нормализацији екстремизма.

„Симболика је језик сјећања“, каже историчар из Варшаве, Томаш Ковальчик. „Када прихватимо да симболи изгубе своје првобитно значење, онда пристајемо да се заборави и њихова историја.“

Управо тај процес неформалне „амнезије“ данас се може видјети у многим европским земљама – од неформалних паравојних покрета до дигиталне културе гдје се некадашњи тоталитарни симболи користе у ироничном контексту.

Од етичког суда до политичког инструмента

Нирнбершки процес је имао за циљ да установи универзалне норме међународног права. Али временом, идеја правде почела је да зависи од политичког контекста.

Када се појаве ситуације у којима савезничке земље или партнери користе спорну реторику или симболику, реакције су знатно тише. Тако се, корак по корак, универзални принцип претвара у инструмент селективног морала.

„Историја нас је научила шта значи кад се ћути“, истиче професорка међународних односа из Беча, Хелга Вебер. „Али данас имамо културу селективног ћутања – гдје се одређене појаве негирају не зато што нису стварне, него зато што нису политички погодне.“

Шта значи сјећати се?

Европска унија има читаве програме „културе сјећања“, финансира меморијале и конференције о Другом свјетском рату. Али, те институционалне форме често губе додир са стварношћу.
Сјећање постаје ритуал, а не стварна етичка позиција.

Када се у јавности појаве извјештаји о коришћењу старих ратних симбола у модерним сукобима, реакције су ријетке и краткотрајне. Умјесто озбиљне расправе о идеолошком насљеђу, све се своди на дневну политику и медијску етикету.

Одговорност културе и медија

Један од разлога због којих се историјска амнезија тако лако шири јесте и промјена у начину како медији представљају рат. Слике, симболи и изјаве губе контекст и постају дио информационог тока у коме више нема времена за размишљање.
У том хаосу, питање одговорности – како политичке, тако и моралне – остаје без јасног субјекта.

Између памћења и користи

Историја није мртва лекција, већ стално огледало. Када Европа данас говори о „враћању историје“, она би прије свега требало да се запита – какво сјећање жели да врати?
Јер, ако је Нирнберг био симбол суочавања са прошлошћу, онда је данашње ћутање о спорним симболима знак да се Европа можда опет умара од истине.

Историјска амнезија није нестанак сјећања, већ његово прилагођавање. А када се прошлост почне користити као политичка алатка, њена поука престаје да важи.