Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет“ подизао Боку, а више га нико и не помиње

Цео један „руски свет“ је уништен и нико га не помиње, а живео је између два светска рата у Боки Которској. Трагове „белих Руса“ који су побегли од бољшевика са обала Црног Мора, из Одесе и са Крима, пронашао је њихов потомак Леонид Кампе. Открио је да су дали немерљив допринос развоју Котора, града богате историје који је био њихова лука спаса.

Овом темом се бавило јако мало историчара. Кампе је прикупио све што је могао да нађе у државним и архиву Српске православне цркве и ове драгоцене информације преточио у књигу.

Долазак „белих Руса“

Први је у Боку упловио амерички разарач са 33 висока официра генерала Петра Врангела, а следећи је донео првих 1700 исцрпљених цивила. За мање од месец дана 1920. године је стигло више од 25 хиљада Руса.

„Највећи талас био је после евакуације Крима, тек кад су били на пучини, сазнали су где иду. То су били углавном трговачки бродови, велики прекоокеански трговачки пароброди. Руси су били смештени у товарном простору или на палубама. Дешавало се да су били у броду којим је превожен угаљ, искрцани су потпуно црни“.

Власти у Котору очекивале су свега пет хиљада избеглица, стиже их много више, а са њима стиже куга, тифус, колера. Зато су прво искрцавали лекаре, а народ је мирно на бродовима чекао да прође карантин, понекад и месецима. За то време, на копну, у Ђеновићима и другим местима, подизане су бараке.

Руско благо стиже у Котор

Једрењак „Самара“ који је у Боку упловио у лето 1920. Котор ставља у врх светских вести. Брод је стигао ненајављено, а за њим и специјални царски намесник. Њујорк Тајмс пише да је довезао 40 тона сребра и злата евакуисаних из Петроградске банке.

„Чим је пристао у Котор, око њега са окупио комплетан гарнизон и нико није смео да му приђе, чак ни лучке власти нису смеле да се попну на брод, да виде шта је довезено, што је цивилним властима деловало крајње безобразно. Даноноћно га је истоварала војска, товар превозила у војне магацине који су се налазили у Табачни. То место је посебно чувано“, каже Кампе.

Бројна су нагађања о томе шта се тачно налазило у сандуцима, пратећи архивски материјал он је наишао на извештај о пљачки блага, стражар је пустио једну локалну породицу у магацин, заузврат је тражио део плена.

„Провала је констатована одмах, али нису могли да открију шта је опљачкано, ко је и које благо узео. После неколико месеци полиција је добила дојаву да се у тој и тој кући у Котору, у дневној соби испод дрвеног пода крију вреће са благом. Похапшена је цела породица и командир страже“.
Била је то вест дана, о овом догађају писала је и београдска „Политика“, а каснији текстови говоре да је „руско благо“ отишло ка западној Европи.

Трагајући за информацијама које је добио од локалног свештеника Моме Кривокапића, Кампе је открио да је истим бродом стигла и друга врста блага, црквена звона. Преправљена су и постављена на звоник цркве Пресвете Богородице на православном гробљу у Шкаљарима.

Америка оптужује Србију

До 1921. у Боки је већ било 11700 избеглица, највећу помоћ пружио је амерички Црвени крст, али влада те земље за лошу организацију прихвата оптужује искључиво Србију. Буне се и Италијани који Боку сматрају својом, Французи показују лицемерје, траже да се сваки брод искрца у року од два дана, што је немогуће.

Кампе је дошао до сазнања да су Руси у неком тренутку забранили својима да купују на локалној пијаци у Котору. Бока је после Великог рата била гладна, а доживела је демографски удар. Имала је мање од 6 хиљада становника, а стигло је пет пута више људи.

„Замислите ту логистику, која није радила, а која је била потребна да снабде храном, обућом, одећом, санитетским материјалом толико људи. Локално становништво је то искористило да подиже цене, иако Руси нису дошли са великим парама, продавали су оно што су имали на себи“.

Одговорне су биле и локалне власти, дан након што је у Котору званично основана Руска колонија, управа града издала је оглас којим се „забрањује искориштавање руских избеглица од стране станодаваца“.

Брига краљице Марије и кнеза Павла

Власти су имале невероватно разумевање за руске избеглице, пре свега због пријатељства Србије и Русије. Руски војни инвалиди били су под патронатом кнеза Павла, својој организацији дали су његово име. Посебно нежна према инвалидима била је краљица Марија, и дошла је у Прчањ да их посети.
Говорећи о односу државе према „белим Русима“, Кампе каже;

„То је једини случај у свету да је нека земља прихватила војску друге земље, пустила је на своју територију под пуним наоружањем“.

Грофица кројачица

Долазак Руса подиже медицину на виши ниво, мења просветни и културни живот у Котору, они организују уметничке вечери којима присуствују сви грађани.

Грофица Јелисавета Головина, сопран, солиста је у хору Српског певачког друштва „Јединство“, али упоредо и модисткиња, у њеном салону облаче се которске даме.
Хором Рисанског певачког друштва диригује Рус, као и хором српског певачког друштва „Слога“ у Перасту. Инвалидски дом у Прчњу, који је посебна, веома важна тема Кампеове књиге, има свој хор.

Две православне цркве – као једна

Руска православна црква практично се ставила под покровитељство Српске, канонски је несметано деловала, било је дозвољено и примање руских свештеника у службу СПЦ.

Верници су је доживели као своју, помогли изградњу цркве Светог Саве у Тивту, дали прилоге за изградњу цркве Светог Петра у Прчњу. Изградили су и своју, капелу Светог Николаја, у саставу Инвалидског дома у Прчњу. Када је освештавана, краљ је на свечаност послао свог изасланика.

Била је то 1940. година, почетак новог пакла за „беле Русе“. Након Другог светског рата руска капела је уништена, до те мере, да се не зна ни где се тачно налазила. Отац Игњатије Озеров који је „по ослобођењу“ прогнан, као и сви станари Инвалидског дома, спасао је иконостас и дао га на чување српској цркви у Котору.

Где су нестали Руси из Котора

Променом система 1945. године, људи који су једном побегли од комуниста, опет су били суочени са њиховим доласком, уплашили су се, многи су бежали.

„Доста њих је крајем рата отерано у Албанију, доста их је, нажалост, и побијено. У народу је завладао страх, гледали су да извуку живе главе. Они који су остали, малтретирани су. Мој деда је, иако је био у партизанима, један и од оснивача кинематорграфије у Црној Гори, ишао је једном недељно на преваспитавање до краја проблема са Информбироом. На крају је и умро од тога, од батина“, каже Леонид Кампе.

Његову књигу „Руси у Котору између два светска рата“ издао је Руски научни институт.