ОБУСТАВЉЕНА ИЗГРАДЊА ПАРОХИЈСКОГ ДОМА СПЦ: Свесни смо да у Вуковару нисмо пожељни
Фото: Политика
„Говорим онако како јесте, а плашим се само божјег суда – није лако бити Србин у Вуковару ”, уз уздах почиње причу протојереј-ставрофор Јован Радивојевић, старешина храма Преподобне мати Параскеве у Вуковару. Наш позив примио је непосредно након мучног састанка са градоначелником Вуковара Иваном Пенавом, који га је обавестио да сутра неће моћи да обави планирано освештање темеља новог Парохијског центра у овом славонском граду јер је градња обустављена судском одлуком. Прота Јован је тако примио још један шамар упућен српској заједници у Вуковару. Он је рођен у овом славонском граду, а одмах након грађанског рата вратио се на огњиште предака. Када иде улицом, често се дешава да се пролазници окрећу, пљују, добацују му. Не реагује на провокације. Воли свој родни крај.
„Сва могућа права су нам ускраћена, а атмосфера је слична оној која је владала почетком деведесетих”, уз уздах констатује отац Јован Радивојевић.
Још увек се тешко мири са чињеницом да је на позивницу Српске православне цркве, Епархије осјечко-пољске и барањске, упућену градској власти поводом освећења темеља српског Парохијског центра одговорено тужбом. Отац Јован обавестио је своје парохијане и јавност да је Општински суд у Вуковару привремено забранио изградњу, на предлог вуковарског градоначелника Пенаве.
Радови су обустављени, освећење темеља отказано, а 10.000 Срба који живе у овом граду још једном су се осетили као грађани другог реда. Уговор о замени две парцеле у Жупанијској улици у Вуковару, који је овај вуковарски свештеник пре пет година потписао са тадашњим градоначелником Жељком Сабом, садашња градска власт сматра неважећим. То сазнање им се „приказало” тек након што су представницима српске парохије издали грађевинске дозволе. Радови су почели, темељи изливени, а српска мањина се узалуд понадала да ће на Петровдан прославити и освећење темеља. Ипак, уследила је још једна типична вуковарска прича.
„На месту парцеле која је припадала нашој епархији, према тадашњем Генералном урбанистичком плану, требало је да буде изграђен стамбени блок са пратећим објектима. Уместо новчане накнаде добили смо парцелу сличне величине у истој улици. Уколико су сматрали незаконитом ову одлуку тадашње градске власти, садашњи функционери су имали довољно времена да је оспоре. Није ми јасно зашто се нису огласили раније”, уз нескривене емоције објашњава отац Јован.
Градоначелник Пенава својим иступима у јавности није се прославио ни приликом ломљења ћириличних табли које су потресале Вуковар у последње две године. Пенава је том приликом „храбро” скидао одговорност са себе изјављујући да је постављање двојезичних табли у овом граду„исхитрен и лош потез Владе” иако је у питању једно од уставом гарантованих права српске мањине. У четвртак је Пенава обећао да ће о питању равноправне службене употребе језика и писма националних мањина све „направити” у складу са одлуком Уставног суда, али је стигао и да још једном јавно прозове „Загреб, који је целу причу закувао”.
Међутим, борба Срба за своја права у овом граду, како каже прота Јован Радивојевић, изгледа „као да се бодете са рогатим”. На недељној служби отац Јован ће морати парохијанима да објасни да ће, ипак, мало дуже чекати како би добили место на којем ће се окупљати, обележавати празнике, организовати културне догађаје…
„Стичем утисак да сметам овдашњој власти јер ми је црква увек пуна. Организујем „Бранкове дане”, културну манифестацију током које се окупљају Срби из многих земаља. Том приликом ослањам се само на новац којим располаже парохија. Локална власт не жели да уврсти овај догађај у листу културних дешавања како не бисмо могли да конкуришемо за новац из буџета”, каже наш саговорник.
Такође, још се нису охладиле емоције поводом постављања двојезичних табли у овом граду у којем Срби чине готово 35 одсто становништва. Ломљење табли на јавним установама, протести хрватских „бранитеља”, тешке речи које су политичари упутили једни другима завршени су прелепљивањем дела двојезичних табли написаних ћирилицом. Преко ћирилице залепљена је хрватска застава. Устав је формално спроведен, али послата је и јасна порука Србима који су, како каже Радивојевић, свесни да овде нису пожељни.
„Било је случајева да се након смрти старије особе, Србина који је власник одређене некретнине, стан запечати, без обзира на права законитих наследника. Нисам чуо да се у овом граду то десило некоме ко није српске националности”, прокоментарисао је наш саговорник.
Није ни чудно што млади напуштају овај град у којем су живеле генерације њихових предака. Одлазе сви они који имају куд. Прота Јован је у јануару ове године имао шест сахрана и закључао је шест кућа. Нажалост, нема наде да ће се у њих неко вратити.
