О ПОСЛЕДЊЕМ РУСКОМ ЦАРУ: Прије нас су светост цара спознали и признали Срби

Друга деценија XXI вијека ће вјероватно протећи у знаку интересовања за име и страдања последњег руског цара Николаја и његове породице. Поново се воде разговори у штампи, буди се интересовање за остатке, врше се експертизе, воде спорови и остало. То је добро, пошто је човјек забораван: једва да се сјећа догађаја из прошле године у поплави информација. Тим прије су догађаји од прије једног вијека за њега као вршњаци египатских пирамида. Међутим, не смијемо да заборавимо цара Николаја. Цијело скоро стољеће које је протекло од дана његовог убиства прошло је под знаком управо овог злочина. Исмијан и излаган, наизглед губитник, цар-мученик треба да уђе у свенародну свијест као један од најближих помоћника Неба.

Дакле, опет експертизе, сумње у вјеродостојност остатака и полемике у новинама. Заиста, поред све љубави народа према моштима светих угодника, поред свег поштовања цара-мученика, Петропавловски храм у Петербургу није постао мјесто ходочашћа. Гањина јама – јесте. Јекатеринбуршки храм «на крви» с мјестом на којем се налазила соба у којој су стријељани – јесте. А петроградски остаци – нису. Да ли народни дух сумња у нешто или још није наступило вријеме? Или треба расејати сумње или дати нове одговоре на стара питања? И у том погледу ми је на памет пала једна мисао.

Врло једноставна мисао. Треба да замолимо самог венценосног мученика да се одазове на наше недоумице, да нам да знак или глас, као што се то дешава са свецима. Зовемо, а они чују. Молимо, а они испуњавају молбу. Треба да у различитим храмовима (а можда и свим без изузетка) наше земље отпјевамо акатист, одслужимо молебан, служимо бденије и пажљиво ослушкујемо. Хоће ли Небо одговорити?

Питање уопште није само о томе да ли су остаци вјеродостојни или сумњиви. Питање је о судбини свијета и о улози коју Русија игра у овој судбини. Очигледно је да нам се земља љуља под ногама као пијаница. Очигледно је да се потрошачко друштво иживјело на идејном нивоу. Нешто за шта смо раније сматрали да има смисла претворило се у апсурд. Идеја земаљског раја је угинула и почела да смрди. И мајстори у остваривању додатне вриједности од штампања зеленог папира и од ваздуха који удишемо опет ће се забављати ратовима, зато што се у рату све отписује. Масовно ће заглупјети и развратити људе, а онда ће их масовно поубијати без жалости, као што убијају стоку. И то је читав трик под називом «свјетска побједа демократије». Готово! Читав трик је управо у томе. И Русија је увучена у ову непоштену свјетску игру с правом онога ко треба да смрци конце варалицама. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Из живота је отишао у обличју побијеђеног. И дан-данас га неки оптужују за то. Није добро урадио, одрекао се, није искористио силу и власт и тако даље. Чији ум није био збуњен, ко није понављао ријечи «Ходинка», «Распућин» и «непотребан рат»? Заиста, питања има много. Не укидају се. Али цар је побиједио. То да је побиједио постало је очигледно тек после погибије, али опет не свима. Он није постао цар у прогонству, каквих у историји има велико мноштво. Постао је «грађанин Романов» у нечасној и сасвим трулој фебруарској завјери-издаји. А затим је за вријеме Лењина, Свердлова и Троцког постао жртва заједно с породицом и чељадима истог дана, у који је искрварио Андреј Богољупски, којег су заклали завјереници. Дакле – кроз крв и понижење – ушао је у спокој и славу.

Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примјесу својих фантазија. И није преузео гријех цијелог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица објешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успио да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цио свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Прије нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али побиједити. Изгубити – и истовремено побиједити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си побиједио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На примјер, у Заграничној Православној Цркви.

Он је побиједио. Побиједио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Године 2018. навршиће се сто година од мученичке смрти последњег цара. Чујете, неће бити година свјетског шампионата у фудбалу, који ће бити одржан у Русији, већ ће прије свега бити година јубиларног сјећања на невино проливену крв. Као прво, дај Боже да доживимо ту годину. Као друго, дај Боже да је не доживимо онако као што сад живимо, већ боље. Боље – значи пажљивије, милостивије, молитвеније, чистије и тише. Дај Боже да велико мноштво руских грађана открије за себе изузетно тешку и противрјечну историју прошлог вијека. И да међу многим историјским именима царево име такође једни препознају, други га се сјете, а да га заволе и једни и други.

Тагови: Породица Романов, Русија, Срби