Спутник је имао прилику да разговара са документаристом који нам је представио детаље свога рада.

– Г. Вагнер, ваша књига се фокусира на муницију са осиромашеним уранијумом. Шта је посебно опасно код овакве врсте пројектила?

Уранијумска муниција се производи од отпада атомске индустрије. Ако, на пример, производите тоне уранијумског горива за нуклеарне електране, добићете око осам тона осиромашеног уранијума. То је извор алфа зрачења, радиоактивног и, поред тога, изузетно загађујућег. Потребно је да се негде складишти, а то није баш јефтино.

– Како је могуће користити га као оружје?

Пре 30-40 година војни инжењери су схватили да је уранијум готово двоструко тежи од олова. Ако пројектилу са осиромашеним уранијумо дате одговарајуће убрзање, он ће проћи кроз оклоп тенка у делићу секунде, као и кроз  бетонски зид или цемент. То је, наравно, било важно откриће. Поред тога, када продире у оклоп, ствара се много прашине, која гори на температури од 3.000 до 5.000 степени Целзијуса, спаљујући посаду тенка.

– Али прави проблем је у томе шта се дешава након употребе ове муниције, зар не?

Тачно. Осиромашени уранијум који је, као што сам рекао, извор алфа зрачења. Приликом горења формирају се  наночестице које су 100 пута мање од црвених крвних зрнаца. На овај начин се ствара, рекао бих, нека врста металног гаса који људи удишу, који загађује околину  и који се преноси ветром, било где.

Људи који га удишу имају већи ризик од рака. Ове наночестице, пробијајући тело трудне жене, чак превазилазе баријеру која штити бебу и утичу  на њен развој. Такође могу да продру директно у мозак и да дођу до било којег органа кроз крвоток.

– У којим конфликтима су употребљени пројектили са осиромашеним уранијумом?

— Активно је коришћен током рата у Ираку 1991. године. Војска је признала да је њена укупна количина достигла чак 320 тона. Затим, током другог рата у Ираку, 2003. године, тада је његов обим достигао 2.000 тона. Такође и у Југославији, у Босни 1995. године, за време рата на Косову 1995. године и касније 2001. године у Авганистану, где се још увек користи.

– Како можете демонстрирати употребу ове врсте муниције?

Срби су нам показали места где су коришћени. У Ираку смо разговарали са локалним становништвом. Путујемо кроз места великих тенковских битака. Тамо смо прикупили узорке земље и прашине унутар оштећених танкова.

Када посматрамо тенк, може се са сигурношћу рећи да ли је погођен са конвенционалним пројектилом или са осиромашеним уранијумом. Муниција са уранијумом оставља специфичну прашину која се разноси широм локације.

У свим узорцима земљишта пронашли смо осиромашени уранијум, као и уранијум-236,  још више радиоактиван и загађујућ. У природи их немогуће наћи, добија се само уз производњу горива за електране.