НОВИ САВЕЗ ЕЛИТА: Немачка клизи у сукоб са Сједињеним америчким државама

Немачка пословна и политичка елита је у савезу са пораженом елитом у Америци. Слично се десило и пред Други светски рат.

Старо је веровање да се историја понавља мада су повесничари склонији да кажу да се уствари само људи слично понашају у сличним историјским ситуацијама. Ако се верује у то историјско искуство, какво нам онда разумевање и зебње нуди актуелна економска и политичка криза Запада и односи међу кључним западним земљама. Уствари, суштина је у односима Америке, као самопроглашеног лидера Запада, и Немачке, као најмоћније европске земље. Преведено на стварни језик, да ли Немачка поново постаје проблем?

Криза већ дуго траје, иза јавне сцене односи се озбиљно погоршавају, али дошло је изгледа време обрачуна. То пре свега сугеришу процеси који су довели до изласка Велике Британије из Европске уније, затим избор Доналда Трампа за председника Америке и припреме политичке и пословне елите у Немачкој за парламентарне изборе у септембру ове године.

Немачка политичка сцена је од краја Другог светског рата била најстабилнија у Западној Европи. Nије било изненађења нити озбиљнијих потреса. Dве водеће партије – Социјалдемократска (SPD) и Хришћанско-демократска унија (CDU) – са својим сатрапима, смењивале су се на власти, а последњих осам година под влашћу Ангеле Меркел заједно су биле власт без обзира на изборне поразе и победе.

Излазак Британије из ЕУ и избор Доналда Трампа наједном су све променили и немачка политичка сцена је постала неизвесна и препуна закулисне комбинаторике. Донедавно скоро неприкосновена, Ангела „Мути“ Меркел је наједном постала несигуран политички партнер и после 12 година власти изгледа да би могла да изгуби на изборима. Крупни капитал и банке очигледно траже другог подизвођача радова.

ВИШЕЗНАЧНИ „ПРОЈЕКАТ ШУЛЦ“

Прво је елиминисан сад већ бивши лидер SPD Франк-Валтер Штајнмајер и, уз подршку Меркелове, изабран за председника Немачке. Место лидера SPD је онда припало Зигмару Габриелу, али врло брзо је дошло до промене и за првог човека је доведен досадашњи председник Европског парламента Мартин Шулц, који ће бити и кандидат за канцелара. То је најзначајнија промена на политичкој сцени Немачке. Све личи на толико пута виђени пројекат елита. Одмах по његовом постављењу за лидера SPD објављене су анкете према којима он лично има предност над Меркеловом, будући да га подржава 50 одсто гласача, а њу 34.

Мартин Шулц је рођен 1955. године у католичкој породици у малом месту Вирзелен, на самој граници Немачке са Белгијом и Холандијом. Отац му је био локални полицајац. Похађао је приватну католичку средњу школу, али није матурирао. Касније је похађао курс за продавца и имао је малу продавницу књига. Ако би у новембру ове године победио и постао канцелар, то би било први пут од Другог светског рата да на челу Немачке буде један средњошколац, и то без матуре. Активирао се у локалној организацији SPD и постао је председник општине тог малог провинцијског места. И то је једина његова функција у политичкој Немачкој.

То одсуство из врха немачке политике сматра се његовом предности. Од 1994. године Шулц је био посланик у Европском парламенту, а од 2012. донедавно је био и председник тог Парламента. Као председник ЕП истакао се као самопроглашени бранилац ЕУ иако је на челу маргиналног тела интеграције и изнад свега као верни бранилац политике претходне америчке администрације и истакнути борац против Русије. Са места председника ЕП увео је забрану слободног приступа парламенту руским дипломатама који званично представљају Русију у Бриселу и за сваки улазак у зграду руске дипломате морају да прибаве посебну дозволу.

Међу првима се изјаснио против Доналда Трампа, и то још када није био ни изабран за председника. За Трампа је рекао да је „проблем за цео свет“. Иако је против Трампа у својој већ покренутој предизборној кампањи, он копира Трампов стил. Од Трамповог обећања да ће поново Америку учинити великом, Шулц поручује гласачима да ће он „учинити Европу поново великом“. Шулц дакле немачким гласачима нуди Европу, а не Немачку, што би требало да буде одговор све јачим и масовнијим новим политичким покретима који нуде Немачку, а не ЕУ.

Тагови: Америка, Други светски рат