Након што су својевремено одбачени као ксенофоби, чланови групе сада сматрају да су њихови ставови све више прихваћени у администрацији председника Трампа, где су скептицизам и неповерење у Кину изражени. Страх од Кине доминира, од Беле куће, преко Конгреса, до федералних агенција, где се успон Пекинга без поговора сматра као претња економској и националној сигурности и као највећи изазов 21. века.

„Ово су два система који нису компатибилна“, прокоментарисао је Бенон односе Сједињених Држава и Кине.

„Једна страна ће победити, а једна ће изгубити.“

Далеко од договора

Односи Сједињених Држава и Кине стагнирали су у тешким трговинским преговорима у протекле две године, а разговори су резултирали низом погрешних корака и неспоразума. Трамп је због неуспешних преговора повећао америчке тарифе на кинеску робу и увео друге мере као одмазду.

Било какав договор две стране сада изгледа далеко и нереално. Чак и ако се постигне споразум, две стране су заузете изградњом ширих економских баријера.

Поред увођења тарифе од 25 одсто на отприлике половину робе из Кине, Вашингтон је ограничио технологије које се могу извозити у Кину, покушавајући да дестабилизује неке кинеске компаније, попут телекомуникацијског гиганта „Хуавеј“, и истовремено је поставио препреке за кинеске инвестиције у Сједињеним Државама.

Америчке обавештајне агенције такође су појачале напоре у борби против кинеске шпијунаже, посебно на универзитетима и истраживачким институцијама. Званичници из ФБИ и Савета за националну безбедност упућени су на универзитете Ајви Лиге како би их упозорили да буду опрезни према кинеским студентима који можда прикупљају технолошке тајне из лабораторија.

Антикинеско расположење се брзо проширило, а републиканци и демократе, вође синдиката и други упозоравају да напори Кине да изгради своју војну и напредну индустрију угрожавају глобално вођство Вашингтона и да би Сједињене Државе требало да реагују агресивније. Скептицизам је продро у скоро сваки аспект кинеске интеракције са Сједињеним Државама.

Амерички лидери сада се суочавају с избором да ли ће наставити путем ангажмана, који би земљу могао да остави рањивом на економске и сигурносне претње, или ће кренути другим путем, који би могао да ослаби обе економије и могао једног дана чак да доведе до рата, пише „Њујорк тајмс“.

Све већи број људи у Вашингтону сада сматра да је раздвајање две економије неизбежно, укључујући и многе чланове Одбора за тренутну опасност.

Запамтиће нас

На састанку у априлу, Бенон, сенатор Тед Круз из Тексаса, Невт Гингрич, као и други, похвалили су политику Роналда Регана за време Хладног рата, тражили су да се повећа опрез због Кине и изазвали су овације на састанку.

Бенон је описао Кину као силу у успону, а Сједињене Државе као силу која слаби и које ће се неизбежно сукобити.

„Ово је дефинитивни догађај нашег времена, али и за 100 година од сада и зато ће нас запамтити“, рекао је он.

Током два ранија окупљања Одбора за тренутну опасност, педесетих година и поново седамдесетих година прошлог века, чланови су подржавали трку у наоружавању како би се супротставили Совјетима. На другом скупу, током ручка у клубу Метрополитен у Вашингтону 1976. године, група је објавила документе упозорења против совјетског експанзионизма, са порукама попут: „Да ли Америка постаје број два?“.

Група је достигла врхунац свог утицаја током Реганове администрације, у којој је на десетине њених чланова на крају добило висока места, укључујући и места саветника за националну безбедност и директора ЦИА. Међутим, како је совјетска претња нестала, тако је и утицај Одбора слабио.

Група се поново активирала 2004. године, овај пут да упозори на опасност од исламског екстремизма. Члан Одбора Франк Гафнеј, оснивач Центра за безбедносну политику, тада је тврдио да су џамије и муслимани широм Америке ангажовани у „џихаду“ како би „исламизирали“ земљу тако што ће искористити амерички плурализам и демократију.

Активност те групе умногоме је била у другом плану све док забринутост због Кине није покренула разлог за њено поновно окупљање.

Одбор сада признаје да је претња Кине другачија од СССР-а, јер су америчка и кинеска економија много више интегрисане. Међутим, Вашингтон се све више враћа у оквире Хладног рата како би се суочио са претњом.