Учесници самита своје су окупљање, у Мадридској декларацији, прогласили за „прекретницу у јачању алијансе“ јер су донете „далекосежне одлуке о трансформисању НАТО-а“, а у истом је духу и магазин „Економист“ оценио да је реч о „најважнијем НАТО самиту у последњим деценијама“. Додуше, приметиће лондонски „Сандеј тајмс“, није све баш толико идилично, јер, „иза заједничких изјава, НАТО није уистину уједињен. А да то не би постало очигледно, алијанса избегава да јасно дефинише шта би се сматрало победом“ против Русије у Украјини; „јастребови“ сањају тотални пораз Русије, „голубови“ су спремни да зарад мира признају губитак Крима и двеју донбаских република, а ту су и „нојеви“ – „не само земље с југа Европе“ – који „једноставно желе да овај проблем нестане“. Барон Вилијам Хејг, бивши шеф британске дипломатије, у ауторском тексту у „Тајмсу“ не оставља простор за сумњу у коју од три групе НАТО чланица спада његова земља. „Нема мировног споразума с Путином“, поручује.

О помало исфорсираном пројектовању НАТО јединства посведочио је и турски председник Реџеп Тајип Ердоган, опоменувши Шведску и Финску да је пред њима „дуготрајан процес“ пријема, непознатог рока трајања, упркос формалном позиву да постану чланице НАТО-а, а и магазин „Економист“ признао је да бомбастичне најаве јачања источног фронта садрже и извесну количину „смицалица“ јер се поједине НАТО јединице, чије је размештање надомак граница Русије сад најављено, тамо већ налазе, док ће друге јединице, у Мадриду „намењене“ балтичким чланицама, заправо остати на свом тлу, конкретно, у Немачкој. „Ако је тако, ништа се не мења“, незадовољно коментарише литвански министар иностраних послова Габријелиус Ландсбергис.

Али све то не значи и да су намере, исказане у новом Стратешком концепту, мање опасне. У најкраћем, практично је читав свет проглашен за зону НАТО интереса. Штавише, најављује се, „повећаћемо досег према државама у нашем ширем суседству, и широм света“; с тим у вези, да нас посебно забрине, у Стратешки концепт уписано је да су „региони Западног Балкана и Црног мора од стратешке важности за алијансу“ – „од стратешког интереса“ су Блиски исток, Северна и Подсахарска Африка – а „важан за НАТО је и Индопацифик, јер ситуација у том региону може директно да утиче на евроатлантску безбедност“.

Русији и Кини додељена су почасна места главних противника западног пакта. У претходном Стратешком концепту из 2010, иначе, Русија је дефинисана као „стратешки партнер“, а Кина није споменута уопште. Сада, Русија је „најзначајнија и директна претња безбедности савезника и миру и стабилности у евроатлантском подручју“, а Кина својим „амбицијама и насилном политиком угрожава наше интересе, безбедност и вредности“.

И Русији и Кини јасно је шта то значи. Александар Грушко, заменик руског шефа дипломатије, приметио је да, будући да је „Русија препозната као претња за алијансу, то значи да се само постојање такве државе сматра претњом. Ово је најозбиљнији заокрет, истинска изјава о њиховим намерама.“ А кинеско Министарство спољних послова, пажљиво бирајући речи, оптужило је НАТО да „представља системску претњу за светски мир и стабилност. НАТО има крв на својим рукама. Кинески народ никада неће заборавити да је пре 23 године НАТО, предвођен Америком, починио злочин бомбардујући кинеску амбасаду у Југославији, а сада пружа своје пипке у азијско-пацифички регион у покушају да извезе хладноратовски менталитет и створи блоковску конфронтацију и у Азији.“

И не само то. Док је претходни НАТО Стратешки концепт позивао на „одржање неопходних нивоа потрошње“, нови документ као „кључну“ меру одређује „повећање трошкова одбране“. „Да, да, да“, екстатично стискајући песнице, цупкајући од задовољства и са осмехом одушевљења Шарл Мишел, председник Европског савета, одговара на питање да ли ће се више новца убудуће трошити на оружје, а „Тајмс“ већ примећује да „повећана потражња гура цене навише“…

Значи ли то да трговци оружјем имају највише разлога за задовољство новим Стратешким концептом НАТО-а? Шта тај документ прети да донесе Западном Балкану? И како ће на њега одреаговати Русија и Кина?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и професор међународних односа Срђан Перишић.

Прошлонедељни НАТО самит, кога је његов генерални секретар Јенс Столтенберг назвао историјским, може се сматрати таквим утолико што је „донео индиректну објаву рата Русији и најаву рата Кини, настојећи да одржи улогу глобалног полицајца“, указује генерал Ковач, и наглашава: „Нови Стратешки концепт, усвојен на мадридском самиту, у хијерархији докумената овог типа налази се на највишем месту. Сва остала документа појединачних чланица НАТО-а, као и читаве организације, произлазе из овог Стратешког концепта који утврђује основне обавезе и будуће правце деловања. Овим документом су водеће чланице НАТО-а, пре свега САД и Велика Британија, осталим савезницима издиктирале шта треба да учине у наредном периоду.“

О умесности ове примедбе између редова сведочи и сам Стратешки концепт, који најављује: „Појачаћемо стратешко партнерство НАТО-а и ЕУ, ојачати политичке консултације и повећати сарадњу у питањима од заједничког интереса… Зарад развоја стратешког партнерства између НАТО-а и ЕУ, потпуно учешће не-ЕУ савезника (САД, Велика Британија) у безбедносним настојањима ЕУ је од суштинске важности.“

Притом, проф. Перишић скреће пажњу: „Нацрт овог Стратешког концепта, који ће Русију и Кину додатно зближити јер је усмерен и против једне и против друге, представљен је још пре две године. Између тог документа, и овог који је усвојен прошле недеље у Мадриду, нема битне разлике, што нам говори да је Русија била дефинисана као непријатељ НАТО-а и пре њене интервенције у Украјини. Исто се односи и на Кину, којој је још те 2020. била одређена улога другог најважнијег противника НАТО-а. То нам сведочи да су самим својим постојањем, а не било чиме што су учиниле, ове две државе заслужиле такав третман од стране Америке и њених сателита. Чији се главни пораз састоји у томе што нису успели да Кину и Русију окрену једну против друге.“

Штавише, „уместо тога, сопственим накарадним поступцима они су их зближили можда и више него што је у почетку планирано… Затим је настала идеја унутар НАТО-а да се европским земљама препусти да се ‘позабаве’ Русијом, а да се Америка и савезници из Индопацифичког региона окрену обрачуну с Кином, у покушају да обуздају њен раст о коме нису на време водили рачуна. Зато су сад непланирано и дошли у позицију да истовремено морају да се боре и против Русије и против Кине“, напомиње Митар Ковач, и закључује: