Председник Француске Емануел Макрон изјавио је да Европска унија не треба да прихвати ниједну нову чланицу све док се тај блок дубље не интегрише и не спроведе темељне реформе. Макрон је рекао посланицима да жели да земље Западног Балкана остану „усидрене“ на европском пројекту, али да сада није време да се прими било која нова чланица, пренео је АП.

Откуд Макронов заокрет према питању проширења ЕУ? Унија јесте у проблемима, али постоје и неке обавезе према земљама кандидатима којима су све време нудили ту шаргарепу на предугом штапу. Шта значи усидрење за балканске земље на путу ЕУ?

Порука стара, дискурс нови

Према мишљењу Милана Крстића са Факултета политичких наука у Београду Макронова изјава није превелики заокрет имајући у виду стратегију проширења, у којој је речено да је 2025. најранији могући датум.

„То је за неких седам година, а претпоставља се и делује да ће бити и дуже. У складу са тим, Макронова изјава да у овом тренутку не може да се покрене пријем у чланство, не одудара пуно од те динамике“, сматра Крстић.

Дакле, суштински, Макронова изјава не представља неки велики искорак у односу на тренутно стање, напомиње политиколог, али са друге стране одудара у погледу дискурса, односно порука које су слате овим земљама.

„Нарочито одудара од порука у последњих неколико месеци, а које су биле махом позитивне и које су тежиле да створе неки дојам приближности, односно пријемчивости чланства и да створе позитивну атмосферу која би на неки начин подстакла западнобалканске земље да мисле да им је чланство надохват руке и да су оне сигурно у ЕУ у неком скором и реалном периоду“, истиче Крстић за Спутњик.

Стим у вези ће Макронова порука, предвиђа политиколог, ипак имати негативне ефекте по јавна мњења и по политичаре на Западном Балкану, иако она суштински не представља неки велики искорак и не мора да буде нешто ван оквира ове стратегије, макар у овом тренутку.

Стрелица и ка Вишеградској групи

Део Макронове поруке о „усидрењу“ држава на Западном Балкану би, према Крстићевом тумачењу, требало да значи да Европа не одустаје у перспективи од интеграција Западног Балкана у Европску унију. Међутим, то јесте незгодан елемент поруке зато што се тиме данас — кад већ спекулишемо о датумима, каже: полако, није још тренутак а ви останите усидрени, како указује Крстић — шаље контрапорука.

„Заправо се говори да ће чланство бити у неком тренутку, али не можемо тачно да кажемо кад. Дакле, тај датум, то јест година, опет се некако ставља у други план. Но, тај део са усидреношћу, односно везаношћу за Европску унију, служи да се заправо поручи да ни Макрон не одустаје од проширења ЕУ након унутрашњих реформи које су њему приоритет“, додаје Крстић.

С тим у вези, могуће је да је и једна од порука које је Макрон хтео да упути, резонује тај политиколог, усмерена и према државницима оних држава чланица ЕУ, а нарочито Вишеградској групи — пре свега Мађарској, Чешкој и Словачкој, које подржавају даље проширење, али су скептичне у погледу неког већег степена интеграција. Па је то, сматра Крстић, и порука њима да у погледу даљег проширења, што оне заговарају, неће бити помака док се не постигне неки компромис у погледу реформи ЕУ, сад са 28, а ускоро поново са 27 чланица.

Било је и раније врло експлицитних помињања кризе у ЕУ и указивања да су потребне реформе, подсећа Крстић, од 2008. нарочито наовамо, у контексту економске кризе, након тога и у контексту мигрантске кризе, потом у контексту такозване евросклерозе.

Ризик да Балкан тражи алтернативу

„Уосталом, Макрон је и читаву своју изборну кампању базирао на потреби реформе Европске уније и то је једна од кључних ствари у његовој агенди. Дакле, ни ту нема ништа ново. Међутим, одудара конкретна порука Западном Балкану, имајући у виду да је у последње време — вероватно и због повећаног утицаја Русије, па чак и Турске, на коју референцира и Макрон — постојала ипак нека врста прећутног консензуса да се та криза више не помиње него да се инсистира код западних званичника на могућности чланства Западног Балкана, да се дâ нека реална и опипљива перспектива, макар на папиру“, прецизира Крстић.

У том смислу, Макрон одудара од тог тона и од тог дискурса тиме што се опет превасходно враћа на кризу и на функционисање саме ЕУ, понавља Крстић, и говори да ће то проширење бити могуће тек након што се језгро реформише.

Макрон је истакао да не жели Балкан који се окреће према Турској или Русији, али не жели ни да Европа „која функционише са потешкоћама са 28, а сутра 27 чланица, одлучи да може да настави да галопира сутра са 30 или 32 чланице, уз иста правила“.

„Мислим да ризикују. И због тога сматрам да је порука, упркос томе што сама по себи садржински не излази претерано из постојећих оквира, са аспекта могућих последица лоша и да чак и ако Макрон то мисли, а сигурно мисли, није требало то да каже са аспекта интереса угледа ЕУ, која му је наводно приоритет у овом региону“, сугерише Крстић.

Таква Макронова изјава, додаје он, отвара потенцијал за колебања западнобалканских земаља и за тражење алтернатива.