Ноам Чомски: Бирајмо наду за бољи свет

Ноам Чомски и докторанд са Берклија Скот Кеслтон разговарају о социјализму, анархизму и борби за напреднији политички систем у САД.

Ноам Чомски је више од шест деценија један од луцидних гласова у америчком политичком дискурсу. Писао је о америчкој спољној политици, медијима и неолиберализму. Овде говори о перспективама напретка у време реакционарне политике и претеће климатске катастрофе. Чомски сматра да пред тим новим изазовима можемо или да „напустимо сваку наду“ или да се боримо за бољи свет.

Некад сте тврдили да демократи и републиканци нису тако различити кад је реч о важним стварима, на пример о подршци корпоративној моћи. Да ли још увек тако мислите или је приметни помак у млађем крилу Демократске странке знак промене набоље?
— Било је промена и пре недавног помака који помињете. Обе партије су се помериле удесно током неолибералних година: већински демократи су постали нешто налик умереним републиканцима, а републиканци су изашли ван граница тог спектра. Мслим да је тачно запажање Томаса Мана и Нормана Орнстајна да је после година Њута Гингрича – а зачудо и после Сената Мича Мек Конела – Републиканска странка постала „радикални поремећај“ који увелико напушта нормалну парламентарну политику. Тај помак – који претходи Доналду Трампу – створио је суштински јаз између две странке. У медијима се та појава често назива „поларизација“, али то је сувише благ опис.

И у Сједињеним Државама и у Европи, неолиберални програми или програми штедње оштро су концентрисали богатство и зауставили раст надница већине, поткопали социјалне бенефиције, оштетили функционалну демократију и подстакли оно што је шеф Федералних резерви Алан Гринспан назвао „растућа несигурност радника“. Те социјалноекономске политике су, наравно, изазвале гнев, озлојеђеност и огорчење – што демагози често користе. Опадање, а понекад готово и нестајање политичких институција центра утицало је на обе странке. Републикански естаблишмент је некад могао да неутралише екстремистичког кандидата који се уздигао из гласачке базе на унутарстраначким изборима, али 2016. није био у стању да то учини. Међу демократима, кампања Бернија Сандерса оштро је нарушила више од једног века америчке политичке историје постигавши знатан успех без подршке приватног богатства и корпоративне моћи, иако су је медији игнорисали, а страначки челници ниподаштавали. Сандерсов успех одражава поменути помак на млађем крилу, а истовремено му је и допринео. Мислим да то обећава.

Чини се да Сандерс и Александрија Окасио-Кортез виде „социјализам“ као нешто слично њудиловској социјалдемократији. Сандерсова платформа, на пример, не би много изненадила Двајта Ајзенахауера, који је категорично тврдио да нико ко доводи у питање програм Њу дила не припада америчком политичком систему. По томе видимо колико је политика деснице застранила током неолибералних година.

Постоје многе дефиниције социјализма. Ви сте цитирали Антона Панекука, који је рекао да је социјализам уређење у коме су „радници господари над производњом“. Можете ли да нам опишете како би то изгледало?
— Панекук је исказао конвенционално схватање социјализма у његовим раним годинама, пре него што је овај постао настојање да се ублажи сурова оштрица капиталистичког угњетавања и пре него што се повезао с монструозним извитоперењем социјализма у бољшевичкој Русији. Аутентични марксиста-левичар и водећа личност у комунистичком покрету, Панекук се залагао за радничке савете и супротстављао државном комунизму. Он је био један од „инфантилних ултралевичара“ које је Лењин жестоко критиковао. Идеја да сами радници треба да управљају производњом природни је наследник кључних идеала класичног либерализма, од Џона Лока до Томаса Пејна, Абрахама Линколна и Џона Стјуарта Мила. Сви су они видели најамни рад као неку врсту ропства, а ропство не би смело да постоји у слободном друштву. Суштину те концепције живописно је исказао велики хуманиста Вилхелм фон Хумболт, један од оснивача класичног либерализма: „Оно што не произлази из слободног људског избора, или што је само резултат обуке и извршавања налога, не улази у природу радника; он то не ради са истинском људском енергијом, већ с механичком тачношћу“. Кад радник ради под спољним надзором, „можемо се дивити ономе што он ради, али ми презиремо оно што он јесте“ – алат у рукама других, а не слободна особа.

Још је важније да су тако мислили и сами радници у раним данима индустријске револуције, међу којима је било много младих жена, „фабричких девојака“ које су с фарми прешле да раде у млиновима. Они су имали будну независну штампу у којој су осуђивали „разоран утицај монархијских принципа [капитализма] на демократском тлу“. Схватали су да то кршење елементарних људских права неће престати „док они који раде у млиновима не буду њихови власници“ и док суверенитет не буде у рукама слободних произвођача. Тада радници више неће бити „слуге или покорни поданици страних деспота… робови у најужем смисли речи“ већ ће поново задобити статус „слободних америчких грађана“. Пре 170 година радници су стрепели од дана када ће због нужде задовољавања основних потреба изгубити свако осећање независности и самопоштовања. И надали су се да је тај дан веома далеко.

Решење за то је радним људима било једнако јасно као и водећим политичким мислиоцима. Мил је писао да се „ако човечанство буде напредовало, може очекивати да преовлађујући облик удруживања буде… удруживање самих радника у условима једнакости, заједничког власништва над капиталом с којим они воде своје послове и рада под управом менаџера које сами бирају и смењују.“

Та мисао је еволуирала у Панекукове радничке савете и тешко би се могла прогласити за пуки утопијски идеал. Као што је недавно нагласила филозофкиња Елизабет Андерсон, данас је већина људи у великом делу свог будног живота изложена приватничкој тиранији у којој су права тих људи мања од норме у тоталитарној држави – они не одлучују ни о томе кад могу да оду у тоалет или поразговарају с пријатељем, а камоли о условима у којима раде или о циљевима предузећа. Данас постоје успешна предузећа у власништву радника, од великих конгломерата као што је Мондрагон у Баскији до малих фирми у унутрашњости Америке (rust belt), с различитим степеном аутентичног самоуправљања. Ту су и све бројније кооперативе, локалне и друге иницијативе које отварају пут оживљавању свести и из којих се може развити слободније и праведније друштво.

Увек сте себе одређивали у анархистичкој традицији. Шта анархизам има да понуди новом покрету младих људи заинтересованих за социјализам?
— Увек сам сматрао да је основни принцип анархизма признање да структуре доминације и контроле не могу саме себе да оправдају. Кад не могу да докажу своју оправданост, а најчешће је тако, треба да буду расформиране – тај принцип важи свуда, од породице до међународних послова. Ове опште идеје и њихове вишеструке примене треба да буду подстрек за деловање.

Критиковали сте изборни спектакл који се догађа једном у четири године, а онда учешће грађана замире до следећих избора. Сматрате ли још увек да је то проблематично? Шта бисте предложили као алтернативу?
— То јесте веома проблематично. Формална јавна партиципација своди се на ритуал притискања дугмића на сваке четири године (то јест, на изборе), чиме се потпуно напушта редовно политичко ангажовање које је основа функционалне демократије.

Амерички политички систем је по много чему регресиван. Неки коментатори су тврдили да би такву земљу, кад би пожелела да се придружи Европској унији, у томе онемогућио Европски суд правде. Сенат је, наравно, изразито недемократски, што је остатак компромиса склопљеног да би се обезбедила ратификација Устава и што се не може променити амандманом због гласачке моћи малих држава. Исто је и са електорским колегијумом. Тај недостатак пропорционалног представљања практично гарантује монопол двеју партија.

Најгоре од свега је то што се на основу само једне променљиве – количине новца уложене у кампању – може прилично прецизно предвидети ко ће се наћи у Конгресу и у извршној власти. То је показало истраживање Томаса Фергусона и његових колега. Једна последица такве ситуације је то што наши представници свакодневно троше сате на тражење средстава од донатора док се корпоративни лобисти (чији су редови преко сваке мере набујали у неолибералним годинама) састају с политичарима да би обликовали законодавство. Студије Мартина Гиленса и Бенџамина Пејџа су показале да већина гласача дословно није представљена, јер готово не постоји корелација између њихових преференција и законодавних акција њихових представника, који слушају друге гласове.

Поменуо сам формалну јавну партиципацију. Јавност може и мора да учествује на друге начине јер је делотворност јавног активизма увек била очигледна. Има безброј примера, али у новије време млади људи из покрета Санрајз успели су да уведу програм Новог зеленог договора у политички дневни ред. Таква политика – можда модификована онако како је сугерисао економиста Роберт Полин – неопходна је за наш опстанак.

Кораци ка демократскијем систему су могући на много начина, али ће бити ограничени све док је економска моћ тако концентрисана, док је процес одлучивања у рукама огромних приватних тиранија с малом јавном одговорношћу и док велики део становништва живи на ивици финансијске катастрофе.

Јасно је да је климатска катастрофа највећа претња с којом се суочава човечанство и да јој републиканска политика доприноси. Која врста радикалне акције је потребна?
— Нема речи којима би се описало ово што се догађа. Глобално загревање – еуфемистички названо „климатске промене“ – најургентнији је проблем с којим се човечанство икад суочило у својој историји. Нуклерани рат је можда једина слична претња. Ипак само четвртина републиканаца сматра да је то ургентан проблем. Међу питањима која су важна за изборе, конзервативни републикаци стављају глобално загревање на последње место, далеко испод на пример руског мешања у америчке изборе. То су крајње чудне и застрашујуће чињенице.

Велики енергетски играчи улажу огромне напоре да ту претњу прикажу као претерану, мада су их њихови сопствени научници обавестили да је она стварна и погубна. Медији су дуго једва помињали катастрофу која нам прети и увек су се трудили да дају једнак простор и значај „обема странама“. Драматичне акције група као што су Extinction Rebellion, Sunrise Movement i School Strike for Climate изузетно су важне за освешћивање јавности – али треба неуморно радити и на спровођењу промена на терену, на доношењу закона, на едуковању и организовању.

Тај задатак је посебно значајан у Сједињеним Државама, не само због њихове неупоредиве моћи и глобалног утицаја, већ и зато што је под републиканском владавином ова земља постала архикриминалац. Друге земље чине бар нешто да ублаже претњу, док најмоћнија земља у светској историји снажно распирује пламен предвођена нарцисистичким мегаломанијаком – и вештим политичким демагогом – који врло добро зна шта ради. Доналд Трамп је од ирске владе затражио дозволу да изгради зид (он воли зидове) како би заштитио свој терен за голф од предвиђеног пораста нивоа мора.

Под Трамповом бирократијом Национална служба за безбедност на аутопутевима издала је један од најневероватнијих докумената у историји – нимало не претерујем. Детаљна студија о утицају на животну средину предвиђа пораст температуре за четири степена до 2100. године, што би значило крај организованог људског живота у облицима које познајемо. Али закључак студије је у супротности са емисионим стандардима за возила, јер зашто бисмо се тиме замајавали кад ћемо прилично брзо пасти у провалију? Није важно то што је саобраћај „највећи извор емисија глобалног загревања у Сједињеним Државама“, као што каже Унија забринутих научника. Могу ли се наћи речи за то? Историјски аналогон? Ја то не могу. Могу само да кажем: у овој чудној земљи има много посла. И не само ту.

Прелазимо на спољну политику… Гласно сте критиковали истраживаче рата у Вијетнаму зато што се нису фокусирали на општи тренд империјалне спољне политике, која је грађена деценијама. Мислите ли да иста уска перспектива ограничава наше разумевање сукоба који се данас догађају на Блиском истоку?
— Вијетнамски рат је био неизазвана империјална агресија. Бернард Фол, веома угледан војни историчар, жесток антикомуниста и специјалиста за Индокину, написао је 1967 (тада се најгоре још није било догодило) да „Вијетнаму као културном и историјском ентитету… прети истребљење… јер сеоска подручја дословно умиру под ударцима највеће војне машинерије икад употребљене на подручју те величине“. Сви који се баве тим питањима дубоко ће погрешити ако не усвоје тај основни оквир за анализу и дискусију као минимални стандард, који се ретко среће у расправи о поступцима САД и њених савезника и клијената.

Та питања су и те како жива, не само кад је реч о Блиском истоку, мада је ту било извесних корисних промена. Прошли су дани кад је већина конвенционалних медија описивала Израел као „друштво у коме је морална осетљивост начело политичког живота“ (Њујорк тајмс) и чију војску „покреће велики морални циљ који је водио Израел кроз целу његову бурну историју” (Тајм). Оба навода су узета из чланака објављених непосредно после масакра у Сабри и Шатили – масакра који је био завршница израелске инвазије Либана 1982, још једног злочиначког напада без уверљивог повода.

Видећемо да ли аналитичари и други кометатори могу да се дистанцирају од данашње норме повезане са америчким нападом на Иран. Стукснет је, на пример, био веома хваљени сајбер напад на Иран, а претпоставља се да је реч о заједничкој мисији Сједињених Држава и Израела. Сам Пентагон пак дефинише сајбер нападе као ратне чинове који су легитиман повод за војни одговор. Још новији пример: сматра се да су крајње оштре санкције против Ирана уведене да би казниле ту земљу зато што поштује међународни нуклеарни споразум (JCPOA), кога се не придржавају само Сједињене Државе.

Колико год се бунила, међународна заједница се плаши да се супротстави глобалном Куму. Коментатори често папагајски понављају пропагандне фразе, понекад с бојажљивим додацима. Пошто Вашингтон тако каже, Иран се проглашава за највећу претњу миру – за разлику од глобалног мњења које, према Галуповој анкетној организацији, ту част додељује Сједињеним Државама. Иран мора престати да „дестабилизује“ Блиски исток и научити да се понаша као „нормална нација“ (мантра државног секретара Мајка Помпеа, коју многи понављају).

„Нормалне“ нације су водећи амерички савезници у региону, мирољубиве нације и скрупулозни браниоци људских права као што су Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, египатска војна диктатура и Израел. Или, уосталом, као и сам Иран док је био под влашћу диктатора кога су наметнула Сједињене Државе, шаха, који је отворено затражио развијање нуклеарног програма уз подршку Сједињених Држава, док је истовремено, према извештају Амнести интернешенела, немилице кршио људска права и у томе остварио један од светских рекорда. У то време председник Картер – један од мањих америчких обожавалаца шаха – хвалио је његово „сјајно вођство“ у стварању „острва стабилности у једном од најнемирнијих подручја на свету“. По Картеровим речима, шах је уживао „поштовање, дивљење и љубав свог народа“ – једва неколико месеци пре него што се тај исти народ побунио и отерао га с власти. Али није било оптужби за дестабилизацију када се шахов Иран придружио саудијској диктатури и Израелу као стубовима америчке контроле над, како је рекао Ајзенхауер, „стратешки важним делом света“. И све то се наставља и данас.

У својим текстовима доследно сте понављали да у спољној политици демократи не стоје много изнад републиканаца на моралној лествици. Којим принципима бисмо морали да се руководимо у формулисању истински прогресивног приступа спољним пословима?
— Мислим да би било корисно почети замишљањем конзервативног приступа: признањем да имамо Устав који поштујемо као свети текст. У Уставу постоји члан VI, а у њему се каже да ће „сви споразуми, они који су склопљени и они који ће бити склопљени под контролом Сједињених Држава, бити највиши закон земље“. Један такав споразум, који је данас изузетно значајан, јесте Повеља Уједињених Нација, темељ модерног међународног права. Члан 2(4) ове Повеље забрањује „претњу или употребу силе“ у међународним пословима, уз додатна прецизирања која у овом контексту можемо оставити по страни.

Свестан сам да нас једна угледна професија убеђује да те речи не значе оно што значе, али ћу наивно претпоставити да оне значе баш то. Конзервативни приступ би приметио да врховни закон земље рутински крше високи званичници, међу њима и садашњи председник и његови претходници, који редовно изјављују да су „све опције на столу“ кад је реч о Ирану и који не само што прете силом већ јој и прибегавају. Узмимо школске примере као што су инвазија Ирака без уверљивог повода. Илустрације су сувише бројне и познате да би их требало набрајати, али поменућемо кршење повеље ОАС-а којом је забрањен било који облик мешања у „послове друге државе“.

За Сједињене Државе, непоштовање међународног закона није повремено одступање од принципа, већ је управо оно принцип. Сједињене Државе поносно прихватају улогу хуље која је имуна на међународне законе (међу њима и важеће споразуме који су врховни закон земље). Понашање Сједињених Држава је засновано на принципу који је формулисао угледни државник Дин Ачесон, који је поручио Америчком друштву за међународно право да нема „законских препрека“ кад Сједињене Државе одговарају на изазов упућен њиховој „моћи, позицији и престижу“.

Тог принципа се држала администрација Роналда Регана кад је одбацила надлежност Светског суда над њеним нападом на Никарагву, оглушила се о наређење Суда да обустави ратне злочине и плати знатне репарације, као и кад је ставила вето на Резолуцију Савета безбедности којом је потврђена одлука Суда и позвала све државе да поштују међународни закон. Као што је објаснио правни саветник Стејт департмента Абрахам Софер, не може се рачунати на то да ће већи део света „делити наше становиште; већина се често супротставља Сједињеним Државама у важним међународним питањима“, те зато морамо „задржати за себе право да одлучимо“ како ћемо деловати и шта суштински спада у „домаћу јурисдикцију Сједињених Држава, онако како су то одредиле Сједињене Државе“ – у овом случају акције које је суд прогласио за „незакониту употребу силе“ против Никарагве, то јест међународни тероризам.

Конзервативци би могли комбиновати повиновање америчком закону с „поштовањем према мерилима човечанства“ и тиме одбацити двостраначкиа консензус по ком ни закони Сједињених Држава ни глобалне норме не важе за нашу земљу, која не само што се оглушује о одлуке Међународног суда правде (у потпуној изолацији, пошто су их и Либија и Албанија на крају прихватиле). А требало би раскрстити и са законом који председнику даје овлашћење да употреби силу како би спасао сваког Американца доведеног у Хаг и с поступцима као што је одбијање визе главној тужитељки Међународног кривичног суда кад се она усуди да истражује активности Сједињених Држава и њених клијената.

Под претпоставком да САД могу постати земља која поштује закон, конструктивне мере које би требало усвојити намећу се саме од себе. Међу њима је удруживање са светом у суочавању с реалним егзистенцијалним претњама опстанку, као што су еколошка катастрофа и нуклеарни рат. Или с кризом која заузима високо место на списку америчких брига (међу републиканцима чак највише место): обезбеђивање јужне границе. Прогресивна политика не би само испуњавала наше међународне обавезе које се тичу азила за избеглице, већ би и признала нашу одговорност за стварање услова од којих ти несрећници беже и доделила ресурсе (ако ћемо поштено, „репарације) за превазилажење тешких услова живота који су их натерали да беже. Лако је прећи на истински прогресивну политику, али пут дотле је веома дугачак.

Током живота сте коментарисали све, од тужног пораза социјализма и анархизма у Шпанском грађанском рату до страхота у Вијетнаму. Шта вас покреће да радите упркос тим ужасима? Које жртве сте морали поднети?
— Можемо да бирамо између две могућности: да напустимо наду и допринесемо да се догоди најгоре; или да искористимо постојеће могућности и можда допринесемо бољем свету. То и није тако тежак избор. Нешто се наравно жртвује: време и енергија. Али ту је и награда: учествовање у борби за мир, правду и опште добро.

 

Аутор Скот Каслтон

 

Превела Славица Милетић