„Њујорк тајмс“ у шоку: Како је руски пуковник изабрао своју земљу уместо ананаса из „Волмарта“

Getty © Anadolu / Contributor

Амерички лист „Њујорк тајмс“ објавио је опширан текст о руском пуковнику Андреју Демуренку, човеку чија биографија симболизује однос Москве и Вашингтона током последњих тридесет година – од наде у „крај историје“ до отвореног сукоба у Украјини.

Према писању овог листа, Демуренко је видео најбоље од Америке: студирао раме уз раме са официрима војске САД у Форт Ливенворту, али се три деценије касније добровољно пријавио да учествује у сукобу у Украјини и то – на руској страни. Наиме, Демуренко, тада 67-годишњак, отишао је на прву линију фронта код Бахмута.

Од америчке официрске школе до ровова у Донбасу

Демуренко је 1992. године стигао у Америку као звезда у успону, био је „први и једини руски командант изабран да похађа заједно са америчким официрима у Command and General Staff College„. Његов долазак виђен је као симбол постхладноратног оптимизма:

„Његово време у Сједињеним Америчким Државама требало је да буде мали, али важан корак ка новој ери могућности и мира после деценија Хладног рата. ‘Крај историје’, назвао је то један научник: тренутак када Вашингтон и Москва коначно могу да коегзистирају без непријатељства, па чак и сарађују“.

Амерички официри са којима је студирао памте га као „пријатеља за цео живот“ и човека који је у САД дошао практично без ичега – након распада СССР-а продао је скоро све како би његова супруга могла да пође с њим. Америчке колеге, тврди овај лист, сакупљали су новац како би им се у Канзасу придружила и деца.

„Стигли су без ичега и ускоро се нашли у ‘Волмарту’ препуном ананаса и лубеница. Ту је био и пулт са оружјем, где је, како се сећа, чак и бака могла да купи пиштољ“, описује „Њујорк тајмс“ Демуренков сусрет са Америком.

Али лубенице и ананас, изгледа, нису били довољни. Први знаци разилажења примећени су још деведесетих, тачније за време рата у Босни и Херцеговини. „Њујорк тајмс“ подсећа да је Демуренко 1995, после повратка у Москву, боравио у Сарајеву као део мировних снага УН и водио истрагу која је тврдила да су српске снаге лажно оптужене за бомбардовање у коме су настрадали муслимански цивили. Иако лист не прецизира, извесно је да је реч о Маркалама.

„Американци су његов извештај одбацили као пропаганду“, пише лист и подсећа на још један његов грех – Ратка Младића, ког су Американци видели као чисто зло, а Демуренко као „храброг команданта“.

Повратак униформи након 25 година пензије

„Њујорк тајмс“ тврди да је Демуренко код куће био сумњив као превише близак Американцима, те због тога наводно није напредовао у војсци. Упркос дугој цивилној каријери која је протицала на бродоградилишту, железници и у једној америчкој компанији, Демуренко је 2023. ушао у војни одсек у Москви и изашао као заменик вође бригаде од 600 људи, задужене за одбрану правца код Бахмута.

Како је објаснио, повратак у униформу након 25 година пензије вођен је осећајем војничке дужности и чињеницом да у Украјини букти ултранационализам. За „Њујорк тајмс“ овај аргумент није уверљив, па између редова откривају изненађење што преумљење у Канзасу није успело:

„Чак и после времена проведеног у САД, и даље је веровао да ‘украјински нацисти’, уз подршку Запада, прете Русији“.

Чак су се и његови амерички другови питали – како је „њихов пријатељ постао противник на бојишту“?

У 68. години Демуренко је тешко рањен приликом обиласка војника на најопаснијем делу фронта. Граната, која је експлодирала изнад њега, „бацила га је десетак стопа у страну“, сломила му нос и део лобање, изазвала крварење у мозгу. Упркос повредама, успео је да се извуче до возила које га је пребацило у Москву.

„Веровао је да добар лидер треба да искуси најгоре од рата заједно са својим војницима“, пише „Њујорк тајмс“.

Демуренко данас предаје на Вишој школи економије у Москви и живи са неуролошким последицама рањавања.

„Њујорк тајмс“ преноси и његове утиске о руском председнику Владимиру Путину као „спасиоцу који је повратио снагу Русије и води је у рат против непомирљивог непријатеља“.

А то је за овај амерички лист довољан разлог да закључи да је јаз непрелазан:

„Иако је видео најбоље од Америке и иако су га руски лидери лоше третирали, остао је уверен у наратив своје земље – спреман да за њега ратује и умре“.

Дајући завршну реч самом Демуренку, „Њујорк тајмс“ наводи његову поруку:

„Чврсто сам веровао, и чудно, и даље верујем, да постоји време када ћемо се заједно борити против зла на планети. Само треба да поживимо довољно дуго да то видимо“.