НИСАМ ВАМ ЈА САДАМ ХУСЕИН: Ким Џинг Ун и Северна Кореја из садашње кризе имају само један излаз – ратоборност а не пацифизам

ШТА ХОЋЕ КИМ ЏОНГ УН

Севернокорејски лидер Ким Џонг Ун нам из дана у дан доказује две ствари. Прво да је изрека „Глуп се учи на свом искуству, а паметан на туђем“ потпуно истинита, а друго да је Ким паметан. После судбине ирачког колеге Садама Хусеина, који је урадио све што је могао не би ли био „кооперативан“ и испунио захтеве западних силеџија, да би на крају завршио на вешалима, а његова земља у потпуном хаосу, Ким би био потпуни лудак уколико би кренуо путем Хусеина, Гадафија, Јушченка или било ког другог из дугачког низа државника који су мислили да се са силеџијом може постићи некакав договор и да ће се силеџија договореног придржавати.

Док су јурили човека који је наивно веровао да се са напасником може договорити и још наивније да ће се „партнер“ џентлменски придржавати договореног, представници Хашког трибунала и други грубијанови батинаши говорили су да је Радовану Караџићу срећа потребна сваког дана, а њима само једном. Ким је свестан и овога. Јасно му је да свакога дана мора да се брани како би избегао напад који би могао доћи само једном. За њега и његову земљу води се борба на живот и смрт, док је за све остале, посебно за главног хулигана, у питању само још један геополитички проблем.

ВОЈНА ХИСТЕРИЈА И ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

Ким Џонг Ун и Северна Кореја из садашње кризе имају један излаз – у ратоборности, а не у пацифизму. Свесни су да само добро наоружани могу себи осигурати безбедност, а да би сваки корак ка компромису представљао и корак ка пропасти. За разлику од Вашингтона и већине западних сила, овога је свестан и председник Русије Владимир Путин. Док председник САД Доналд Трамп прети новим санкцијама и војном интервенцијом, Путин разумно упозорава да се таквим приступом не може постићи ништа, осим, евентуално, почетка крвавог сукоба уз могућу употребу нуклеарног оружја, због чега би патио цео свет. „Распламсавање војне хистерије у овим условима је потпуно безумно, то је ћорсокак. То може водити само глобалној, планетарној катастрофи и огромном губитку људских живота. Осим мирног дијалога не постоји други начин да се реши нуклеарно питање Северне Кореје“, рекао је Путин, додајући да се Пјонгјанг неће одрећи нуклеарног програма под притиском санкција или претњом војном интервенцијом, јер су га примери Ирака и Либије уверили да је нуклеарно одвраћање једини начин да се осигура безбедност.

За разлику од Ирака и Либије, који су одустали од својих програма оружја за масовно уништење зарад укидања или ублажавања међународних санкција, да би потом били потпуно разорени, Северна Кореја је изабрала пут сукобљавања са међународном заједницом успешно развијајући нуклеарно оружје и усавршавајући средства за њихову испоруку. „Као што сам јуче рекао својим колегама (на самиту БРИКС-а у Сијамену), они ће радије јести траву, него прекинути свој (нуклеарни) програм све док се осећају небезбедно. Како им можемо вратити осећање безбедности? Поновним успостављањем међународног права“, рекао је Путин.

И Русија и Кина осуђују ратоборност Северне Кореје и сматрају да ова земља треба да прекине с нуклеарним и ракетним пробама, али за разлику од Вашингтона имају много уравнотеженији приступ овом проблему. Кина је упозорила да су напетости на Корејском полуострву достигле „тачку кључања“ и позвале све стране да избегавају провокације и да проблем решавају дијалогом. У том контексту, као што позивају Северну Кореју да прекине са провокацијама, Русија и Кина позивају и САД и Јужну Кореју да се уздрже од звецкања оружјем и прекину доста агресивне вежбе у близини севернокорејске територије. Вашингтон, међутим, овакву могућност одбацује тврдећи да су војне вежбе њихово „суверено право“. А нуклеарне пробе Пјонгјанга нису? Пекинг је свој став према севернокорејској кризи изнео више него јасно: Уколико Северна Кореја не нападне прва него буде жртва агресије, Кина ће је бранити.

Да амерички приступ решавању проблема није адекватан схватају не само Москва и Пекинг већ и жестоки јастребови у америчком естаблишменту. Тако, нама добро познати, аналитичар Данијел Сервер, стручњак за решавање сукоба који је здушно подржавао све досадашње америчке интервенције, каже да је политика санкција и претњи оружаном силом, уместо преговора, потпуни промашај, јер Ким Џонг Ун има бољу алтернативу дијалогу од САД и то из два разлога: „Он сада може да игнорише нашу војну халабуку јер има и конвенционална (масивни артиљеријски напад на Сеул) и нуклеарна средства одвраћања. Више се не може сумњати у способност Пјонгјанга да нуклеарним оружјем нападне макар америчке савезнике (и америчке снаге стациониране на њиховој територији). Такође, он може игнорисати претњу санкцијама макар док не види шта ће се изродити из Савета безбедности УН и да ли ће се Кина томе потпуно повиновати. Блокирати трговину Северне Кореје без Кине је потпуно бесмислено.“

Сервер указује да су америчке опције крајње ограничене, те да Вашингтон може претити војном акцијом и пооштравањем санкција, али да ниједно од та два не може да учини унилатерално. Војна акција подразумева какав-такав пристанак Јужне Кореје за коју би овакав сценарио представљао потпуну катастрофу, док економске санкције изискују сарадњу Кине.

ЗАЧАРАНИ КРУГ

За разлику од Кима, који је очигледно извукао неке поуке из претходних светских криза и америчких интервенција, за Вашингтон се не може рећи да је било шта научио из сопствених стратегијских грешака у односу на Северну Кореју. Док су санкције и претње војном силом биле делотворне у бројним ситуацијама, укључујући и Ирак и Либију, са Северном Корејом то никада није био случај. Ни пре 30, нити пре 20 година. Стратегија санкција и војних претњи није помогла ни Билу Клинтону, ни Џорџу Бушу, ни Бараку Обами да реше проблем. Питање је само зашто Доналд Трамп мисли да би му та доказано неделотворна стратегија могла донети било какав повољан резултат. А по Вашингтон је још горе то што се на хоризонту појављује алтернатива њиховом силеџијству.

Чињеница да Северна Кореја сада поседује моћно нуклеарно оружје (процењује се да би бомба коју је Пјонгјанг успешно тестирао могла бити и до осам пута јача од оних бачених на Хирошиму и Нагасаки на крају Другог светског рата) и да располаже ракетама које можда не могу да досегну до САД, али сигурно могу да погоде Јапан и Јужну Кореју, снажна је мотивација за Сеул и Токио да се дистанцирају од ратоборне политике Вашингтона. Сама идеја да на јужнокорејској или јапанској територији може доћи до детонације овако моћног оружја, онемогућава ове две земље да се одлуче на отворен рат против Пјонгјанга. Као што се после дебакла америчке политике на Блиском истоку Русија појављује као уверљивији гарант мира за Израел од САД, тако сада и Токио и Сеул имају све више разлога да заштиту и гаранције траже од Пекинга и Москве, него од Вашингтона. Да би ствари могле да почну да се развијају у овом правцу, показао је већ Источни економски форум у Владивостоку непосредно после најновије севернокорејске нуклеарне пробе (6. и 7. септембра), а на којем су присуствовали сви кључни играчи овог региона, укључујући и делегације Северне и Јужне Кореје, али и Јапана. Већ првог дана форума одржан је састанак руског председника са његовим јужнокорејским колегом Мун Џае Ином током ког је Путин, према званичним руским изворима, нагласио да је „јасно да је немогуће решити проблеме на Корејском полуострву само притисцима и санкцијама“. „Не сме се попустити пред емоцијама и Северну Кореју сатерати у ћошак. Без политичких и дипломатских напора врло је тешко променити ситуацију“, рекао је Путин дајући на овај начин Сеулу јасну алтернативу америчком једностраном и бахатом приступу. У време настајања овог текста до сусрета највиших руских званичника са представницима Северне Кореје још није дошло, али је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров јасно најавио ту могућност. Русија је понудила и представницима Северне и Јужне Кореје да се, ако желе, састану на територији РФ и започну директан међусобни дијалог. Очигледно је да овакав сусрет у овом тренутку могу да организују једино Русија или Кина (иако је и Швајцарска понудила посредовање), док је тако нешто на територији САД незамисливо.

Такође, за разлику од једностраног америчког приступа, Русија и Кина нуде компромисно решење у виду „двоструког замрзавања“, које би подразумевало прекид и нуклеарних и ракетних тестова Северне Кореје, и војних вежби у којим учествују Јужна Кореја и Јапан. Ово би требало да буде прихватљиво свим странама, осим Вашингтону, који, као и обично, верује да Ким разуме само језик силе.

КО ЖЕЛИ РАТ?

У јеку ове „војне хистерије“, како је садашњу ситуацију описао Путин, Вашингтон као могућност отворено наводи војно решење. Трамп је то поновио чак и током телефонског разговора са немачком канцеларком Ангелом Меркел 4. септембра. Како је саопштила Бела кућа, Трамп је рекао да Вашингтон разматра „све варијанте“, укључујући и војну, на шта је Берлин учтиво одговорио да је спреман да подржи само пооштравање санкција чији би циљ био „мирно разрешење сукоба“.

Америчке тврдње да Ким Џонг Ун просто „моли за рат“, што је, на пример, рекла америчка представница у УН Ники Хејли, просто су лажне. Овога је свестан и Сервер, који признаје да су сви потези Пјонгјанга усмерени ка одвраћању америчке агресије. „Много је ближа истини тврдња да председник Трамп моли за рат, али одрасле особе у Савету за националну безбедност и Министарству одбране ће му вероватно објаснити да су војне опције и њихове последице непривлачне у најмању руку, а катастрофалне у најгорем случају“, навео је Сервер, признајући ипак да није Трамп у потпуности крив за садашњу ситуацију, него да одговорност сносе и његови претходници.

Сличног је мишљења и амерички конзервативни политичар Пет Бјукенен. „Шта то Ким жели? Готово је сигурно да не жели рат с Америком. Без обзира на то какву би штету Ким могао да нанесе америчким снагама и базама у Јужној Кореји, на Окинави или Гуаму, његова земља би била разорена, а режим који је израдио његов деда уништен“, наводи Бјукенен и додаје да је севернокорејски циљ прекид америчко-јужнокорејских војних вежби, признавање његовог режима и, евентуално, одлазак америчких снага са полуострва. Северна Кореја као држава која је искусила ратна разарања и која је свесна да би у случају оружаног сукоба била збрисана са лица земље, сигурно рат не жели и сигурно неће прва запуцати.

Када све сагледамо, поставља се питање због чега је „севернокорејски лудак“ уопште довео и себе, и читав свој народ, а могуће је и читаву планету, у смртну опасност? У чему је проблем? Одговор нам је, потпуно успут, дала професорка београдског Факултета политичких наука Драгана Митровић гостујући на једној регионалној телевизији. Објашњавајући контекст кризе, Митровићева је рекла да је Северна Кореја потпуно ван контроле САД, али и других заинтересованих страна, укључујући и Кину. Коме до сада није било јасно да проблем са „одметничким државама“ и „претњама по глобални мир и стабилност“ није диктатура, поштовање људских права или било шта друго из арсенала западњачких аргумената него то што су те државе „ван контроле“, односно воде суверену политику не обазирући се на интересе и захтеве главног грубијана, преостаје му само да научи из сопственог искуства.