Николас де Ламбертери (Nicolas de Lamberterie) је француски новинар-политиколог са дугогодишњим пребивалиштем у Будимпешти. Говори мађарски, француски и енглески језик и сарадник је више француских и мађарских медија. Такође добро познаје нашу земљу, Србију. Упознали смо га у Будимпешти и искористили прилику да поразговарамо о односима између Мађарске и Србије, као и о будућности Европе.
***
Како видите будућност односа Србије и Мађарске? Влада општи утисак да нам се односи поправљају у последње време. Да ли мислите да ће се то наставити у деценијама које долазе?
– Шта год мислили о Орбану или Вучићу, мора се признати чињеница да су обојица допринели обнови добрих односа између Мађарске и Србије, након лоше ситуације из 1990-их и 2000-их. Мађарска је у то време вероватно имала најгоре односе са Србијом од свих својих суседа.
Као што знамо, главни извор лоших односа између Мађарске и Србије повезан је са постојањем велике мађарске заједнице у Војводини – територије која је била део мађарског краљевства до 1918. године.
Нажалост, ова мађарска заједница оштро се смањила од 1990. године: догодио се талас одлазака како би се побегло од ратова 1990-их, а од 2010. године, након доделе мађарског држављанства Мађарима у Србији, они су постали и грађани ЕУ, што је многима од њих дало приступ тржишту рада ЕУ.
Орбан и Вучић такође су увидели да би мађарску заједницу у Србији могли да претворе у мост између две државе, уместо да она буде извор спорења.
Упркос веома различитим историјама и националним карактерима, Мађарска и Србија су две централно-европске и балканске државе са релативно сличном „масом” и ситуацијом. Ове две суседне државе су подвргнуте истим притисцима (геополитичкој доминацији САД, немачкој економској доминацији, зависности од енергената Руске Федерације), па имају разлога да сарађују како би одбраниле своје интересе.
Мађарска је сусед Украјини, у којој већ годину и по дана траје велики рат. Како интелектуалци и политичари у Мађарској гледају на овај сукоб? И на чијој је страни јавност?
– За разлику од земаља попут Србије – која је веома проруска, или Пољске – која је веома антируска, не верујем да већина Мађара има било какав сентиментални избор у овом рату.
Услед релативно скорашње историје, Мађари немају разлога да буду нарочито проруски. Али, последњих година – након мајданских догађања – њихов однос са властима у Кијеву се погоршао: свако се сећа да је један од разлога за побуну у Донбасу било укидање статуса мањинских језика, у овом конкретном случају службене употребе руског језика на истоку и југу државе. Међутим, статус мањинских језика не тиче се само Руса, него и језика других националних мањина у Украјини (Мађара, Румуна, Бугара, итд). Будимпешта се гласно успротивила елиминацији наставе на мањинским језицима у Украјини, а реакције власти из Кијева често су биле арогантне или непријатне за Мађаре.
Иако готово нико у Мађарској не верује да су границе из Тријанона биле поштене, ниједна политичка снага представљена у мађарском парламенту нема планове да мења мађарске границе. Са друге стране, било који напад на политичка или лингвистичка права мађарских мањина (које су у сваком случају у оштром опадању, нарочито у Украјини и Србији, из економских и политичких разлога), моментално се у Будимпешти третира као напад на интересе мађарске нације (имајући у виду да се границе мађарске државе и мађарске нације не подударају још од 1918).
У реалности, Мађари су просто прагматични: њима требају добри односи са Руском Федерацијом и они желе да их очувају, али би волели да постоји озбиљна тампон држава између Мађарске и Русије (тј. Украјина). Они у Мађарској који су политички либерални склони су проукрајинским ставовима. Неки други су проруски. Али већина Мађара осећа да, на крају крајева, овај рат не би требао да се тиче Мађарске, да једино може да донесе штету и да је опасан јер укључује једног од суседа Мађарске.
Шта нам можете рећи о формату „Вишеградске четворке”? Да ли је украјински рат покварио односе између Мађарске и Пољске?
– Вишеградска група иницијално се састојала од три државе (Пољске, Мађарске и Чехословачке), које су постале четири након распада Чехословачке. Циљ ове структуре био је боља координација напора евроатлантских интеграција.
Све у свему, евроатлантске интеграције ових земаља нису им донеле корист: уместо да им пруже могућност да буду конкурентне штитећи их (као што је то Јужна Кореја учинила у своје време), оне су моментално предате економским интересима Немачке и геополитичким интересима САД. У тренутку када су ове земље интегрисане у НАТО и ЕУ, Вишеградска група наставила је да постоји, али без нарочите тежине или видљивости.
Мигрантска криза из 2015. године дала је нов смисао Вишеградској групи, када су се под политичким вођством мађарског премијера Виктора Орбана ове четири државе гласно успротивиле политици Немачке и ЕУ која се сводила не бескрајно прихватање хорди миграната са балканске руте. Ове земље су се нарочито побуниле против политике Европске уније да распоређује мигранте по квотама.
Од тада, Вишеградска група покушала је да постане „синдикат” (у смислу радничких синдиката) који брани интересе Централне Европе. На пример, индустријска храна која се продаје у земљама Централне Европе много је нижег квалитета од оне у Западној Европи (иако се ради о истим произвођачима и наводно истим производима), а понекад је и скупља (Пољаци и Чеси често иду у шопинг у Немачку, а Мађари у Аустрију из тог разлога). Вишеградска група поверила је Роберту Фицу, премијеру Словачке, ово важно питање како би бранио интересе посткомунистичких земаља у Бриселу.
Нажалост, морам да кажем да је јако мало тога конкретног постигнуто. Ако узмемо Чешку као пример, њу је водио премијер Андреј Бабиш (2017-2021) ког су редовно описивали као „популисту”. Када су чешки посланици из Бабишеве странке гласали против Мађарске у Европском парламенту 2018. године, господин Бабиш их је оштро критиковао. Да ли су они смењени 2019. године? Не. Чешка европска комесарка, госпођа Вера Јурова, која је члан Комисије од 2014, жестоки је противник мађарске и пољске владе. Да ли је господин Бабиш сменио Јурову са функције чешке комесарке 2019. године? Не. Можда господин Бабиш није имао довољно маневарског простора за смене невољних политичара, или је можда његова искреност упитна. Не знам, волим да се држим чињеница које су непобитне.
Рат у Украјини је очигледо довео до захлађења односа између Пољске и Мађарске, али упркос томе како ствари изгледају на први поглед (и неких готово непријатељских изјава), истичем да и даље постоји много узајамног разумевања између Будимпеште и Варшаве, те ће оне наставити да раде заједно. Могу да вам гарантујем да, поред самог ПиС-а (пољски: „Prawo i Sprawiedliwość”, тј. Странка права и правде која је на власти у Пољској, прим. прев.), нико се више не нада њиховој победи на предстојећим пољским изборима од актуелне мађарске владе.
Са друге стране, не знам да ли Вишеградска група више има неку нарочиту будућност. Европу је у целости захватила спирала пропадања, коју је убрзало економско самоубиство изазвано COVID-19 и (делимично вештачком) енергетском кризом. Као и 2008, посткомунистичке европске државе трпе више него западноевропске земље од ових последица садашњих и будућих криза.
Али ако желимо да останемо оптимистични, можемо сматрати да Вишеградска група остаје флексибилна структура, која повремено може искусити периоде мировања, а потом функционисати екстремно динамично, у зависности од преовлађујуће ситуације.
Постоје ли било какве препреке јединству десничарских странака у Европском парламенту? Како видите европску политичку ситуацију? Хоће ли десница наставити да јача као што се то дешава у Шпанији и Немачкој?
– Такозване „десничарске” странке (лично сматрам да концепти „левице” и „деснице” више нису нарочито битни у 21. веку) не могу да се усагласе ни у једној парламентарној групи у Европском парламенту. Одликује их превише разлика које праве потешкоће у њиховим националним интересима (једна политичка странка може бити подвргнута критикама, нарочито кроз медијске пљувачке кампање, због савеза са другом странком која нпр. има другачије позиције). Биће им лакше да сарађују уколико се окупљају у неколико мањих парламентарних група.
У сваком случају, није битно, било да су груписане у једну, две или чак три парламентарне групе, политичке странке које Ви описујете као „десничарске” у огромној су мањини у Европском парламенту. Гласови против Мађарске и Пољске у Европском парламенту показали су да, све у свему, постоји већина од 60-75 одсто посланика који су непријатељски настројени према владама из Варшаве и Будимпеште, па често користе злостављачке и илегалне процедуре против њих како би их казнили и ускратили им приступ европским фондовима.
Подвлачим да је последњих година неколико такозваних „популистичко-десничарских” странака ушло у владајуће коалиције. Али то су постигли одричући се делова својих програма, а пре свега прихватајући инструкције Брисела – који преузима све већу и већу власт. Тако смо на пример добили „националистичку” владу у Италији која и даље прихвата исти број миграната као и претходне владе. Да не бисмо наводили само примере „десних” партија, можемо се осврнути и на неуспех левичарске странке Сиризе у Грчкој. У Централној Европи, странке „класичне деснице” (Фидес и ПиС) пригрлиле су тврдо националистичку и популистичку реторику.
Али, будимо реалистични: мимо разлика које наизглед постоје између конзервативаца и либерала (које истичу и те „популистичке” владе и њихови либерални и освешћени „противници”), заиста је тешко уочити било какве значајне разлике између политика које воде ове владе (осим можда поводом питања геј бракова). Чак и по питању миграција, последњих година догађа се промена: иако владе у Будимпешти и Варшави настављају да критикују мултикултурализам и илегалне имиграције, легална имиграција драстично се увећала последњих година (нарочито како би се угодило великим индустријским инвестицијама из Азије, иначе подржаваних јавним финансијама које узгред постају све скромније).
Да ли би овим земљама било боље изван Европске уније? Не можемо бити сигурни. Сам Најџел Фараж је на крају рекао „Брегзит је пропао.” Заиста, изван Европске уније – која није ништа више од акцелератора и стандардизатора глобализма у размерама европског континента – копче глобализма и даље постоје у Уједињеном Краљевству (можемо их називати Давос, „Биг тек”, СЗО, Циљеви одрживог развоја УН, итд), а исте елите су и даље ту да гурају исте агенде.
Како видите ситуацију у Француској? Постоји утисак да Национални фронт (тј. данас Национално окупљање) или неко попут Ерика Земура никада неће доћи на власт пошто ће се све друге политичке странке увек уједињавати против њих. Како видите будућност француских десничарских странака и појединаца?
– За разлику од „малих земаља” централне, источне или балканске Европе, Француска заиста јесте имала на располагању средства за вођење политике којом би одржала своју независност и просперитет. Али њене елите су од 1970-их надаље одлучиле да постепено напусте оно што су били слава и моћ те земље. Верујем да се последњи чин француске храбрости догодио 2003. године, када је председник Жак Ширак (ког иначе не ценим много) одбио да учествује у илегалном и катастрофалном уништењу Ирака.
Чак верујем да је Француска била уморна од борбе за одбрану свог статуса након победе у Првом светском рату, која је извојевана по цену уништења најбољег дела омладине. Генерал Де Гол, обдарен дозом талента али и дозом бруталности, покушао је 1960-их да створи нови замах јаке, динамичне и независне Француске. Учинио је то готово упркос Француској, односно упркос таласу француских елита (па у одређеној мери и упркос француског становништва које је тежило конзумеристичкој срећи послератног периода).
Неколико деценија, Француска је живела од својих послератних достигнућа: нуклеарног оружја, високо развијене нуклеарне енергетике, моћне пољопривреде и технолошких драгуља као што је TGV (чувени француски брзи воз, прим. прев), што је учинило Француску једним од светких лидера. Све ово је постпено продато и разводњено кроз европске интеграције.
Истовремено, непотребна имиграција преплавила је Француску у последњих 50 година пуким квантитетом. Данас 75 одсто порођаја у области Париза (око 12 милиона становника) потиче од људи који нису Европљани. Држава је у истински јадној ситуацији, из које не верујем да може да се извуче и опорави. Нисам убеђен да ће долазак „на власт” (као да је долазак на председничку функцију заиста еквивалент власти у данашње време) мадам Ле Пен или неког сличног статуса успети да направи значајан преокрет.
Са друге стране, да закључим у оптимистичном тону, хтео бих да обавестим наше српске пријатеље да чак и усред овог екстремно депримирајућег посрнућа, Француска и даље производи многе младе људе који су генијални, здрави, саосећајни, храбри и авантуристички настројени. Кроз њих, дух праве Француске наставља да живи и носи семе могуће ренесансе, иако не знамо да ли ће се она, када и у којој форми догодити.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Magyar Ellenállás/szentkoronaradio.com
