Знамо и даљу историју, знамо како је 1600-их година католичка власт вршила притисак на православце. Практично, западна Украјина до Дњепра, као и Украјина с десне стране обале, била је унијатска. И ко зна да ли бисмо ми данас били православци да се Украјина није поново сјединила с Русијом 1654. године, и да затим 1686. године није прешла у јурисдикцију Московске патријаршије. Мислим да је Украјина захваљујући овим чињеницама остала православна.

Свака ситуација, сваки догађај у историји има своју улогу. И Господ ове или оне околности користи како би сачувао Своју Цркву. Чини ми се да је јединство с Московском патријаршијом одиграло позитивну улогу за нашу Цркву.

Јасно је да све догађаје можемо оцењивати тек кад се десе. Навешћу још један пример: Пољска, 1924. година. Цариградска патријаршија је дала аутокефалију Пољској Цркви, али је пољска држава започела прогоне Пољске Православне Цркве, и у периоду од 1924. године до 1939. године срушено је 156 храмова заједно с величанственом црквом Светог Александра Невског у Варшави.

И Цариградска патријаршија која је себе називала Црквом-Мајком, ништа није учинила у вези с догађајима који су се дешавали у ово време. Рећи ћу још нешто: разговарали смо о томе с представницима Цариграда кад смо били тамо. Одговорили су нам: „Па, такво је било време.“ Јесте, време је било такво. И сад је одређено време и мислим да не можемо говорити о томе да присуство ове или оне патријаршије у овој или оној земљи наноси или не наноси штету – Господ управља историјом. Господ даје да се известан део земље налази у оквирима ове или оне Цркве; касније она може постати аутокефална, а после може изгубити аутокефалност. То су питања промисли Божије. И ми као људи Цркве не треба да се руководимо аргументацијом политичких власти које долазе и одлазе, већ интересима Цркве. Зато код нас треба да преовладавају интереси Цркве и црквена логика, црквена аргументација.

Патријарх Вартоломеј је такође рекао да је својим поступцима наводно васпоставио јединство православаца у Украјини. Изјавио је да је вратио каноничности цео украјински народ. То је у ствари неистина, пошто се огромна већина налазила и налази у канонској Цркви и никуд из ње није одлазила. Овде, у Украјини, ситуација је потпуно другачија од тога како је неки представљају патријарху Вартоломеју и од онога што он декларише спољашњем свету.

Видимо колико се проблема сад појавило у Украјини управо због присуства Цариградске патријаршије. Док се она није мешала мирно смо живели. Мешање Цариграда нанело је штету управо Православљу, нанело је штету Цркви, зато што људе истерују из храмова. Хвала Богу, чини нам се да се овај процес завршава.

Нажалост, Цариград је изазвао више проблема него што је решио. То се односи и на најновије догађаје – хиротонију архимандрита грчког порекла (за „епископа“ ПЦУ – прим.) у којој су учествовала двојица јерарха Цариградске патријаршије, Митрополит галски Емануил и Митрополит адрианопољски Амфилохије. Знам да су неке Помесне Цркве због овога већ упутиле протест Цариграду, зато што се поставља питање: да ли касније могу да служе с овим јерарсима? Јер, по 10. и 45. апостолском правилу и др., онај ко је служио с расколницима сам се лишава чина. То је канонско питање. Дакле, видимо да се због интервенције Цариграда појављује више проблема него решења.

Волео бих да политичка логика и политичка аргументација немају места у црквеном животу. То штети Цркви, јер се политика стално мења. Треба да гледамо вернике, а не да седимо у својим кабинетима и да радимо на томе да се гомилају папири. Нажалост, архијереји Цариградске патријаршије, нарочито они који се налазе у Турској, у ствари немају паству. То су „кабинетски“ митрополити: они носе титуле, али немају паству. Зато не осећају Цркву, и одлуке које доносе и изјаве које дају, не одговарају црквеној стварности. Зашто друге Цркве не дају сличне изјаве? Зато што имају стварну паству – многобројнију или малобројнију, они су пастири, а не просто политичари у расама.

Због тога бих пожелео да сви ми, укључујући и представнике Цариградске патријаршије, дајући овакве изјаве, размишљамо о људима, да размишљамо о стварној Цркви, а не о политичарима. Да размишљамо о томе како да вратимо из раскола оне који се у њему налазе црквеним, а не политичким путем.