НИЈЕ ПАМЕТНО ИЋИ НА РУСИЈУ: 75 година после катастрофалне одлуке да се нападне СССР, Немачка опет подељена какав однос треба имати према Русији
Фото: intermagazin.rs
Омиљени уметник Адолфа Хитлера, скулптор Арно Брекер, испричао је својевремено француском књижевнику Жану Парвулескуу о чудној посети коју му је 22. јуна 1941. уприличио тада неформално други најмоћнији човек Рајха, Хитлеров лични секретар Мартин Борман. Према његовим речима, Борман је дошао ненајављен и у стању шока непрестано понављајући једну исту реченицу: „Овог јунског дана, Небиће је извојевао победу над Бићем… Све је свршено… Све је изгубљено.“ Када га је скулптор упитао на шта мисли, Борман је оћутао, осврнуо се као да је хтео нешто да каже, али се предомислио и изашао из просторије залупивши за собом врата. Страхота о којој је Борман тада говорио, а за коју Брекер у том тренутку још није могао да зна, била је операција Барбароса, нацистичка инвазија на Совјетски Савез. Ова епизода показује да су чак и у то време, у нацистичкој Немачкој постојале две супротстављене струје – једна за рат против Русије и друга која се залагала за савезништво. Ову другу предводио је управо Борман а њој су, по Александру Дугину, припадали и вође СС-а Хајнрих Химлер и Рајнхард Хајдрих, док су присталице добрих односа са Немачком били маршали Климент Ворошилов, Семјон Тимошенко, Георгиј Жуков и Филип Голиков.
Данас, 75 година после катастрофалне одлуке о нападу на Совјетски Савез, налазимо се у сличној ситуацији. Док се тенкови гомилају на руској граници, Немачка је дубоко подељена око тога какав однос треба имати према Русији. Нажалост, изгледа да атлантистичка, антируска струја, поново, као и 1941, односи превагу над евроазијском, која се залаже за јединствену Европу од Лисабона до Владивостока.
САНКЦИЈЕ РАЗДОРА
На овакве поделе указује и немачки Шпигл – 30. маја писао је како је министар привреде Зигмар Габријел на састанку са руским пословним људима у Ростоку, којем је присуствовао и његов руски колега, рекао да изолација Русије није одржива политика и да од помоћи може бити само континуирани дијалог, те да је Москва показала да може бити одговоран партнер и да је дошло време за постепено укидање санкција. С друге стране, канцеларка Ангела Меркел неколико дана пре Габријеловог наступа је изјавила да у Украјини нема стабилног примирја, да нису испуњени сви договори из Споразума из Минска, те да се због тога „не може очекивати“ да Запад промени свој став о Русији. Ове две изјаве су само најновија илустрација дубоке поделе која се протеже читавим немачким друштвом око тога како треба поступати према Русији. Ова подела чак надилази и саму Немачку, и пресликава се и на остатак Европске уније. Шеф немачке дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер упозорио је да се отпор продужавању санкција према Русији повећава како се приближава датум када ће се о томе у Бриселу поново гласати. Све је теже обезбедити јединствен став ЕУ с тим у вези, што је неопходно, јер продужење санкција мора бити усвојено једногласно. Став немачке дипломатије је да се председнику Русије Владимиру Путину не сме дати утисак да може да подели ЕУ, иако је већ јасно да је не само поделио Унију већ и саму немачку власт.
Како Шпигл наводи, Берлин је већ примио поруке многих влада које су скептичне у односу на санкције против Русије, али се до сада нису јавно изјашњавале на тај начин, док су неке владе врло јасно указале да нису заинтересоване за продужавање санкција у њиховом садашњем облику. Међу њима су Аустрија, Француска (чији је Сенат убедљивом већином од 302 гласа за, и само 16 против, у среду одлучио да подржи необавезујућу резолуцију којом се тражи укидање санкција), Италија, Шпанија, Грчка и Португалија. Најотворенија је била Мађарска, чији је шеф дипломатије Петер Сијарто након састанка са својим руским колегом Сергејом Лавровом рекао да Будимпешта неће прихватити аутоматско продужавање санкција. На другој страни су Британија, Пољска и земље Балтика, које се најжешће противе било каквом ублажавању санкција, а јасно је и ко их подржава у том чврстом ставу – САД.
НОВИ ИСТОЧНИ ФРОНТ
Иако око санкција, очигледно, не постоји јединство, за сада нема подела унутар НАТО-а и у домену драматичне милитаризације истока Европе, највеће од Барбаросе, па се поставља питање да ли се овде ради о новом хладном рату или нечем већем – мобилизацији за прави рат. Ово се све чини под изговором предстојеће руске инвазије на Источну Европу, на коју Брисел и Вашингтон упозоравају од 2014, а која, јасно је, не постоји. Критичка питања о јачању НАТО присуства на границама Русије се једноставно не постављају, за разлику од санкција, него се у медијима само аплаудира и позива на чешће и обимније војне вежбе. Нови врховни командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Кертис Скапароти превазишао је и свог претходника Филипа Бридлоуа у распиривању ратне хистерије рекавши да „НАТО мора да буде спреман да се већ ноћас бори против Русије“.
Амерички и НАТО званичници јасно су ставили до знања да је досадашње гомилање трупа само почетак свеобухватног и сталног распоређивања огромних војних снага на „новом Источном фронту“. О овоме ће се озбиљне одлуке доносити на предстојећем „кључном“ НАТО самиту почетком јула у Варшави за који генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг тврди да ће изнедрити значајно ново размештање НАТО снага у Пољској и остатку Источне Европе. Под окриљем вежби, пре свега садашњих маневара под називом „Анаконда“, највећих од краја Хладног рата, у којима учествује око тридесет хиљада војника, на европски исток послати су и британски тенкови, али, још занимљивије, и немачки, што је први пут од Другог светског рата. Према писању Тајмса, Лондон планира да у земље Балтика размести оклопну борбену групу коју чини око хиљаду војника уз подршку тенкова и артиљерије.
Чак и Шведска, која је успела да остане неутрална и током Другог светског рата и за време Хладног рата, придружује се натовској милитаризацији усмереној против Русије и дозвољава Алијанси да размести своје нуклеарно оружје на њеној територији. Ово се, такође, ради под изговором опасности од напада Русије, која је показала своју спремност за кршење међународног права и европског безбедносног поретка наводном агресијом на Украјину, како је то рекао шведски министар одбране Петер Хултквист.
ОПАСНОСТ РАКЕТНОГ ШТИТА
Од гомилања конвенционалних снага на истоку Европе, са којима руска војска, свесни су тога у Вашингтону, и у Москви може релативно лако да изађе на крај, опасније је, међутим, и за Русију и за остатак света, размештање такозваног противракетног штита у Пољској и Румунији. Ако овај систем буде функционисао као што Американци замишљају, он би им омогућио изненадни нуклеарни напад на Русију без опасности од узвратног напада, и да од теорије „обострано гарантованог уништења“ пређу на доктрину „нуклеарног рата у којем се може извојевати победа“, с тим да би евентуални губици могли бити вредни елиминисања Русије.
Истовремено, Русија је свесна да је оно што се догађа веома налик ономе што је претходило немачкој инвазији 1941. и да је садашња милитаризација само први корак у много дужем и обимнијем процесу и, такође, активно се припрема за рат и смишља контрамере.
„Способни смо да узвратимо. Читав свет је могао да види за шта су способне наше поморске ракете средњег домета. Али ми не кршимо никакве споразуме. И наши копнени ракетни системи искандер показали су се као врло способни“, рекао је председник Русије Владимир Путин. Он је дискретно упозорио и НАТО да уколико настави са ескалацијом и дотурањем додатних трупа у руско суседство, Кремљ неће моћи да спречи сличан одговор. „Већ као мантру понављамо да ћемо бити приморани да одговоримо. Нико не жели да нас чује, нико не жели са нама да преговара“, изјавио је он. Пољска и Румунија су сада, захваљујући размештању овог ракетног штита, безбедне од напада оружјем за масовно уништење из Ирана (чиме су САД и НАТО званично правдале овакав потез), али су постали мета постојећих и врло опасних ракетних система Русије, пре свега поменутих искандера.
Иако је свестан опасности која му прети и иако је већ предузео потребне мере да заштити своју земљу, Путин се налази под притиском домаће јавности да промени приступ Русије и одбаци помирљивост зарад агресивнијег одвраћања НАТО, јер је општи утисак да је досадашња стратегија не само доживела неуспех него је на Западу схваћена као слабост и осоколила је НАТО. Брисел и Вашингтон, такође, не схватају да главна и најјача опозиција Путину нису прозападни либерали, већ комунисти и националисти оличени у Генадију Зјуганову или Владимиру Жириновском и да он нема опцију да буде попустљивији према Западу, него само оштрији и одлучнији.
НЕМАЧКО РАСКРШЋЕ
За сваки потенцијални напад на Русију, Немачка остаје кључни фактор. Због тога је антируска кампања у овој земљи најјача, али управо из тог разлога је и Вашингтон вршио притисак на Берлин и Меркелову да у „Белој књизи“, стратешком документу којим се одређује војнополитички курс земље, Русију означе не више као партнера него као супарника. Међу главне претње својој земљи Немци су сврстали: тероризам, сајбер-криминал, неуспеле државе, неконтролисане миграције, национализам, трку у наоружању, глобално отопљавање, епидемије и Русију, спремну да своје интересе остварује „насилним методима“ и да при томе једнострано мења границе држава које су под заштитом међународног права. Русија се, сматра берлински естаблишмент, „окреће од Запада којем постаје стратешки супарник“ и „користи хибридне инструменте за брисање границе између рата и мира“. „Уколико Русија у најскорије време не промени курс, она ће представљати претњу безбедности на континенту.“ Председавајући Комитета за спољне послове Думе Алексеј Пушков указао је да је преокрет у немачком гледању на Русију са дугогодишњег партнера на супарника производ притиска из Вашингтона и да овај став не рефлектује виђење обичних људи. „Немачка власт одлучила је да Русију назове немачким ривалом што нам указује да је Меркелова земљу ставила под контролу Обамине администрације, али овај потез не одражава стварно стање ствари“, навео је он.
Немачка канцеларка Ангела Меркел, ако свом народу искрено жели добро, требало би да се сети поруке коју је будућим генерацијама немачких вођа оставио ујединитељ ове државе – Ото фон Бизмарк. Већ у оно време био је свестан да би војно сукобљавање са Русијом било безумно јер, како је рекао свом амбасадору у Бечу још 1888, „резултат рата никада не би било уништење основне снаге Русије“ пошто би „неуништиво царство руске нације, коју су јаком учинили клима, огромна пространства и њена отпорност, чак и после пораза остало наш заклети противник жедан освете“. „Тајна политике? Направити добар споразум с Русијом“, рекао је Бизмарк.
