НИЈЕ ОНО ШТО СУ ОЧЕКИВАЛИ: Избеглице разочаране Европом се враћају у Ирак
Фото: Новости
Све више ирачких Курда, који су рискирајући животе прешли опасан пут до западне Европе у потрази за бољим животом, разочарани се одлучују за повратак у Ирак.
Да би стигао до Немачке, која је за њега била обећана земља, ирачки Курд Мохамед Азиз Кадир је пешачио осам сати кроз Турску, а затим се 20 сати возио у претрпаном камиону преко читаве југоисточне Европе, пише данас „Дејли телеграф“.
Кадир се сада, међутим, вратио кући у Ирак, где је само један од све већег броја избеглица који су закључили да су опасности и тежак живот у Ираку бољи од живота у избегличком кампу у негостољубивој Европи.
„Кад сам први пут стигао у камп, шокирала ме разлика између Берлина каквог сам замишљао и онога што сам видео на лицу места“, рекао је Кадир (24) и додао: „Третирали су ме као грађанина другог реда, нисам се осећао поштованим. Кад бих дошао у центар града, било је јасно да сам момак из кампа – избеглица.“
Хуманитарне агенције за помоћ избеглицама наводе да се све више избеглих Курда враћа кући, док се у исто време стотине хиљада Сиријаца, Ирачана и Авганистанаца одлучују на опасно путовање преко Средоземља у Европу.
Према подацима ирачког Министарства за миграције, од прошле године је ирачки Курдистан напустило око 25.000 људи. Међутим, само прошле недеље се у Ербил, престоницу тог региона, из Немачке вратила група од 50 курдских азиланата.
Немачка је најпривлачнија дестинација за стотине хиљада Ирачана и Сиријаца који беже од конфликата на Блиском Истоку, али су многи разочарани оним што затекну кад дођу у ту највећу европску привреду.
Кадир је провео два и по месеца у избегличком кампу у предграђу Берлина. Он се надао да ће у Немачкој отворити пицерију и зарађивати довољно новца да може да помогне својој породици у Ербилу, да ће се оженити и основати породицу у тој европској земљи.
Услови у кампу су се, међутим, погоршавали како је пристизало више избеглица. Количина хране је била ограничена, а у кампу су важили прописи који су захтевали повратак из града у одређено време.
Поред тога, у Немачкој се значајно повећао број случајева насиља између локалног становништва и избеглица, као и међу самим избеглицама.
„Због лоше ситуације у кампу сам закључио како је живот у мојој земљи ипак бољи“, истакао је Кадир.
Сличну причу испричао је и Наваф Алијас (35), који се вратио у Ирак иако, за разлику од Кадира, чак није ни имао кућу у коју би могао да се врати.
Он је кријумчарима платио 20.000 долара да би њега и његовог десетогодишњег сина пребацили у Немачку. Кад су стигли тамо, морали су да деле собу са још два азиланта.
„Немачка влада нам је обезбедила храну и 540 евра, али то није било довољно. Мој син је био тужан и усамљен, није имао пријатеља ни рођака, а било је тешко и да нађемо некога ко прича курдски или арапски“, навео је Алијас, који сада поново живи у шатору поред курдског града Дохука.
„Моји у селу су ме лепо дочекали. Моји пријатељи су свратили до мене па смо пили пиво и пушили, баш као и у стара времена“, каже Алијас.
