НЕШЕНЕЛ ИНТЕРЕСТ: НАТО – од одбрамбене алијансе до наметљивог агресора

Интервенције НАТО-а у БиХ и на Косову и Метохији значајно су трансформисале НАТО од одбрамбене алијансе осмишљене да застраши или одврати напад на своје чланице у организацију са офанзивном оријентацијом, пише лист „Национални интерес“ /The National Interest/.

У тексту под насловом „Шта еволуција мисија НАТО-а значи за будућност“ наводи се да је Алијанса прибјегла сили у БиХ „само да спријечи сецесионистичке намјере, али није било никакве агресије против неке чланице НАТО-а“.

„Четири година касније, НАТО напада суверену међународно признату државу Србију, како би одвојила једну од њених провинција – Косово. Још једном мета војног бијеса Алијансе није починила ни најмањи чин агресије, нити је у том смислу пријетила било којој чланици НАТО-а“, наведено је у тексту.

Оправдање за војну акцију Алијансе драматично је проширено, наводи се у тексту и додаје да је позивање на безбједност као оправдање за интервенције у крвавим сукобима на Балкану, који су проистекли након распада Југославије, захтијевало прилично „натегнуту логику“.

„Међутим, чак они најтврђи случајеви у НАТО-у знали су да је то ипак натегнуто образложење, па су се умјесто тога фокусирали на наводну потребу да се спријечи хуманитарна трагедија, али и то оправдање није успјело да прође озбиљнију провјеру“, каже се у тексту.

У међувремену, НАТО наставља да се преображава све више у офанзивну алијансу ширећи стално подручје дјеловања, мимо оног првобитно замишљеног.

„Онај стари хладноратовски НАТО је застарио, а нови НАТО војних интервенција са слабим оправдањем и скоро безграничним географским простором дјеловања је постао наметљиви агресор“, наводи се у тексту.

Лист подсјећа да су током цијелог хладног рата амерички и европски лидери упорно приказивали НАТО као одбрамбену алијансу.

„Они су истицали мирољубиву природу своје сарадње у контрасту са агресијом Кремља. Запад је инсистирао да је Совјетски Савез опасни агресор, док је НАТО чиста одбрамбена асоцијација, и то се у то вријеме чинило кредибилним“, наводи се у тексту.

Међутим, слика Алијансе након хладног рата као скупа демократија које имају одбрамбене циљеве све је мање одговарала реалности, пише лист.

Лист истиче да су нове мисије одражавале драматичну географску експанзију НАТО-а.

„Постало је чак и потпуно погрешно називати Алијансу ‘трансатлантском’ организацијом која штити безбједност Европе и Сјеверне Америке. Са потврдом операција у Авганистану фокус све више обухвата проблеме ван тих региона“, наводи лист.

Међутим, друге војне мисије Алијансе сада се догађају ван европске сцене. „То је посебно постало јасно након 11. септембра 2001. године, односно након терористичких напада на САД када су чланице Алијансе активирале Члан пет оснивачког споразума НАТО-а према коме се напад на једну чланицу сматра нападом на све. У складу са тим, Њемачка и друге чланице послале су своје војнике да помогну САД у кампањи у Авганистану“, подсјећа лист.

У тексту се истиче да је то посебно појачано чињеницом када се већина чланица Алијансе придружила нападу предвођеном САД на Ирак у циљу збацивања Садама Хусеина. Постало је сасвим јасно и 2011. године, када су САД подржале европске савезнике, посебно Британију и Француску да покрену војне нападе на Либију. Наводни циљ ракетних и ваздушних удара био је да се осујети могуће крвопролиће цивила од власти Моамера ал Гадафија. „Реалност је била да је и ова интервенција била још један рат за промјену режима“, наводи се у тексту.

Ширење мисија на овај начин постало је нездраво и за европске чланице Алијансе и за САД. „Слање трупа у Авганистан упетљало је европске снаге у један замршени рат у земљи која није представљала опасност за земље Европе. И у случају Либије и Авганистана коначни исходи су били лоше промишљени подухвати који нису послужили најбољим интересима ни САД нити европских партнера“, наводи се у тексту.

Штавише, главни разлог напада исламских радикала у Европи је учешће тих земаља у ратовима у муслиманком свијету, посебно Ираку и Сирији. Аутор подсјећа да су починиоци напада у децембру 2015. године у Паризу узвикивали „Ово је за Сирију“, те да је Француска подржала НАТО и САД у кампањи против сиријског лидера Башара ал Асада.

Такође, лист подсјећа да су француски авиони бомбардовали више од годину дана подручја под контролом „Исламске државе“. Напади у Паризу били су крвави одговор, као што су били и други инциденти који су услиједили у великом броју чланица Алијансе, наводи лист.

Лист „Национални интерес“ наводи да, ако је повећање њихове изложености америчким ратовима на Блиском истоку и централној Азији сада кључни захтјев подјеле терета Алијансе, Европљанима би онда било паметно и мудро да то одбију.

„Тај корак може, али можда и неће натјерати администрацију Доналда Трампа да размотри америчко учешћа у Алијанси, али док Вашингтон гура НАТО да усвоји растуће офанзивну агенду, и то ван Европе, савезници би могли да направе велику, самодеструктивну грешку слиједећи Вашингтон“, истиче лист.

Лист наглашава да „није у најбољем интересу америчког народа да повољно одговара на позиве Европе за хуманитарним или мисијама у циљу промјене режима на Балкану или сјеверној Африци или за бепостребну конфронтацијску политику према Русији“.

„Растућа нелагода са обје стране Атлантика представља доказ и све слабијег консензуса о правој улози НАТО-а као и реалности разлика у европским и америчким безбједносним интересима“, наводи лист.

Лист цитира Роберта Мерија, бившег уредника листа „Национални интерес“ и „Амерички конзервативац“ /American Conservative/, који је рекао да умјесто да цијене како су крај хладног рата и пропаст Совјетског Савеза били повољни за безбједност Запада, САД и лидери Алијансе „претворили су НАТО у територијалног агресора“, што је довело до тога да је НАТО данас „опасност, а не гарант мира“.

НАТО – ОД ОДБРАМБЕНЕ АЛИЈАНСЕ ДО НАМЕТЉИВОГ АГРЕСОРА