За ових неколико месеци нагледао сам се многих људских судбина и прича. У Маријупољу је болница центар који привлачи, у њу људи долазе у нади да ће добити бар неку помоћ. Сећам се како смо се у њој по први пут обрели 5. априла. Док човек седи у колима и док на известан начин људе гледа са стране, обузима га ужас, наравно. После изађе и стане поред њих. Следећа фаза је да их погледа у очи. Да би ступио у контакт с њима треба да ухвати њихов поглед, да их дотакне или узме за руку, да им да нешто – у том тренутку човек се прибере, чак се захваљује, али се затим поново повуче у себе. Размишљао сам о томе зашто је тешко гледати људе у очи. Зато што човек схвата да је дошао из срећне Москве, сит је и носи чисту одећу, није живео с њима у подрумима месец и по дана. Свима су руке биле црне од блата и пепела. Црне! После тога сам тамо био још шест пута. Сваки пут видим да се много тога мења набоље. Али остаје забринутост за то како ће становници Маријупоља преживети предстојећу зиму, јер струје и воде ни из далека нема у свим кућама.

Многи људи које довозимо из Маријупоља у нашу болницу на лечење изгубили су станове, куће и кола – материјалне ствари којима обично поклањамо тако велику пажњу. Али овде, срећући се с њима у болничком парку, видим да се осмехују, уживају гледајући цвеће и радују се обичним стварима. Успели су да чувају људско достојанство и веру у Бога. Разговарајући с људима којима помажемо нисам видео озлојеђеност или негативна осећања. Трудимо се да се не дотичемо политике, једноставно покушавамо да им помогнемо и да учинимо за њих све што можемо, и они нам одговарају захвалношћу.

Наравно, спремни смо да помажемо и даље. Колико? Не знам, вероватно док год то буде потребно. А шта нам друго преостаје? Сад планирамо медицинску обуку мештана. Наш Центар за обуку је управо завршио с предавањима за обуку млађих медицинских сестара за негу у Горловки и Доњецку, а у августу ће бити одржана обука у Симферопољу и Мелитопољу. Милосрдне сестре које су похађале обуку представљаће окосницу за оснивање сестринства у овим градовима. Мислим да је то изузетно важно. Зона захваћена несрећом нам омогућава да помажемо, помажемо и помажемо, и да од тога добијамо… радост можда није баш права реч… Тешко је, прљаво и понекад страшно, али могућност да помогнемо људима у невољи и да унеколико поделимо њихову судбину даје нам осећај блискости с Богом. Кад се човек нађе у градовима као што су Маријупољ, Волноваха и Северодоњецк то се нарочито добро осећа.