НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА О ВОЈНИКУ ЈОВАНУ: Остао је до краја веран цару, његовој породици и заклетви

Овај чланак је написан пре 16 година за часопис «Paris Match», који је требало да почне да излази у Русији, али није због кризе. Од тада се много тога променило: у збору светих су прослављени царски страстотрпци, а деца царског слуге Ивана Седњова су отишла на други свет, Руска Загранична Црква је још 1981. године канонизовала војника Јована (Ивана), успоставила је јединство с Московском патријаршијом, али у домовини још увек врло мали број људи зна за задивљујућу судбину и подвиг Ивана Седњова, обичног руског сељака, који је до краја остао веран цару, његовој породици и заклетви.

Син

Ноћ бекства из прашњаве престонице на североисток – и стари воз, који је прошавши кроз станице и стајалишта која су спавала у влажном зеленилу стигао до Углича, оставиће на мајушној станици два вагона и нестати.

Зора. Дубока провинција се буди у звонком јутру. Једноспратнице, улицу претрчавају кокошке. Кола прескачу рупчаге. Дрвени стуб са плакатом «Дани царевића Димитрија». На путу до насипа пролазимо поред цркве Спаса на Крви, која је саграђена на месту где је из пута избила крв кад су из Углича одвозили остатке убијеног царевића.

Кренули смо у село Сверчково, где се пре више од једног века родио Иван Седњов, слуга последњег руског цара, који је отишао за њим у прогонство и нетрагом нестао 1918. године. У Сверчкову, на високој речној обали, и данас стоји његова кућа у којој се сваке године окупљају породице Иванових потомака. Лети је у овом крају живот срећан и миран и по мало чему се разликује од оног који су пре скоро сто година водили становници малог и пријатног града чија је историја била пуна преврата. И природа је остала иста – у рекама Корочежни и Волги пливају смуђеви, по мочварама су расуте бобице, а по шумама печурке. Суботом дим изнад околних села објављује да је то дан парног купатила и само насип који су затвореници саградили у предратним годинама стоји као споменик совјетском времену. Овде, на брани је откад је почела њена изградња, целог живота радио син Ивана Седњова Дмитриј. Управо код њега смо кренули.

Улица још увек спава. Стазица од куће води ка врлети одакле се нагло спуштају окомите дрвене лествице – тамо се на тихој и лењој води љуља чамац који је направио Дмитриј Седњов. Њиме одлази на пецање. Дмитриј Иванович има осамдесет три године. Његове сестре Љоља и Љусја тврде да Дмитриј веома личи на оца. Сам Дмитриј га се не сећа.

Прелиставамо породични албум – чудом сачуване фотографије. «Код нас је вршена конфискација, – Дмитриј Иванович говори без журбе и налива још чаја, – кад је био претрес све су претражили. Тим пре што су претрес вршили наши – сељаци. Фотографије и татине награде – све су узели. Имали смо сат који је поклонила принцеза Олга Николајевна – претопљен је. Нисмо смели да га чувамо, – Дмитриј Иванович престаје да говори. Прсти који држе главу штапа се скупљају, гледа кроз прозор и с горчином наставља: – Кад смо се вратили овамо из Царског Села мама нас је окупила и рекла је: децо, само кад сте живи! Свашта смо претрпели. Мама је била у затвору због дојаве. Звали су нас ‘царски’. И не да смо се плашили као зечеви, него нисмо хтели да понављамо – доста је, преживели смо. А ове фотографије је мама приликом претреса сакрила иза тапета или их је негде другде гурнула, да не лажем, али су се сачувале…»

На пожутелим фотографијама су принцеза Олга, кућа у Царском Селу с прозорчетом обележеним крстићем: овде је до лета 1917. године живела породица Седњов. «Можете ли да замислите?» – каже Дмитриј Иванович. То му је омиљена узречица. Много тога је преживео овај лепи седи старац који је кроз цео живот пронео губитак оца и жиг «сина царског слуге».

Иван и Марија

Ево како је почела ова прича. Из Углича су морнари позивани у царску флоту, – Дмитриј Иванович ову чињеницу објашњава изузетним стасом мештана, – и кад је дошло време да Иван Седњов служи, високи младић отвореног лица је доспео на балтичку «Северну звезду». «А отуда су га изабрали за ‘Штандард’, јахту цара Николаја, – можете да замислите?» – Дмитриј Иванович застајкује у очекивању. Тако је Иван Седњов постао лакеј принцеза.

Дошавши на одмор Иван Седњов се оженио лепотицом Маријом коју му је родбина одабрала. Сеоску девојку је чекала судбина од чијих се преокрета човеку врти у глави. Сељанка која је живела при царском двору: кума њене деце била је принцеза Олга.

Марија гледа са фотографије из тог времена – строга петроградска дама. Предстојала јој је бежанија преко целе избезумљене Русије с троје мале деце. Вратила се кући у Сверчково, преживела је све немире, постала је председник колхоза и издржала је затворску казну због дојаве. Оставши удовица са тридсет година више се није удавала. С децом није могла, а није ни хтела да говори о мужу и ако би је нешто питали прекидала их је: «Не дирај!»

Пометња

Деца Ивана и Марије – Митја, Љоља и Љусја револуцију упорно називају пометњом. Најстарија Љусја се једина сећа живота у Царском Селу. У њеном малом московском стану се налази брижљиво чувана Казанска икона Мајке Божије, која је једном донета из Царског Села. Целог живота је Људмила Ивановна чекала могућност да прозбори о свом оцу.

«Тата је имао веома добар карактер – као Дмитриј Иванович. Сећам се како смо га чекали са службе и стално смо питали маму: ‘Јеси ли направила сладолед?’ зато што је тата веома волео сладолед. Једном је тата дошао и рекао: ‘Олга Ивановна – принцеза – изразила је жељу да кумује нашој Ољи.’ После се родио Митјуша, па је и њему била кума.»

А онда је почела «пометња». «Много смо се плашили, – сећа се Људмила Ивановна, – чекали смо козаке: причало се да ће они ићи по кућама и све клати. Тату су оставили у дворцу. Ишли смо код њега, тата је излазио на капију и разговарали смо. ‘Не секирајте се, – говорио је, – ништа ми неће бити.’ А после је наредио да одемо. И отишли смо. Имала сам скоро седам година, сећам се како смо дошли у Углич и кренули према селу – где су борић и падина до реке. Тада је класала раж – кроз ову раж смо и кренули.“

Иванова дужнст

Породица више никад није видела Ивана Седњова. Знали су: погинуо је заједно с царском породицом, али су га свеједно чекали. У Сверчково се вратио Иванов братанац, кувар Љоњка Седњов, којег су из Ипатјевског дома чекисти пустили смиловавши се. Прво је свратио у стричеву кући. И срце Марије Седњове је постало немирно – Љоњка је био уверен да је Иван жив и да је код куће. Ујесен осамнаесте године у Сверчково је стигло писмо од Ивана из Тобољска. «Није била наведена година, само месец – август. Много смо се обрадовали!» – сећа се Дмитриј Иванович, али је нада била узалудна – писмо је стигло с оног света.

Царску породицу су у Јекатеринбург возили преко Тобољска – годину дана је Иваново писмо путовало до куће, а кад је стигло, њега више није било међу живима. «Вршио је своју дужност, – каже Дмитриј Седњов за оца. – Очева служба је трајала до 1922. године – није могао да не оде с царском породицом! Служио је!»

Ево шта се десило месец дана пре стрељања. Седњов и царевићев посилни морнар Нагорни су приметили да црвеноармејци краду иконице изнад Алексејевог узглавља. Нису прећутали. Следећег дана су одведени под стражом. Не зна се куда: у затвор, до најближе јаруге… Више нико и никад ништа није чуо ни о Нагорном, ни о Седњову.

Седимо с Дмитријем Ивановичем у кухињи, у кући Седњова, која се налази изнад литице. Река дрема на подневном сунцу. Тихо је – чују се цвркут птица и далеки гласови. «Да ли сте се свих ових година… поносили својим оцем?» – питам и замирем. Дитриј Иванович мршти обрве. «Растао сам без оца. И кад сам постао свестан тога… било ми је тешко. Сви имају очеве, а ја немам коме да се обратим. Сироче без оца.»

Људска бол. Струја живе крви која иде кроз век – као кад се испали метак. Кад човек прочита књиге на прстима му остаје прашина архива. Нацрта шему и схвати како су се ствари одвијале. Обнови датуме по данима. А онда старац снежне главе погледа ведрим погледом и каже нешто о ономе ко је за нас презиме у књизи, фотографија која се чудом сачувала: «Разумете, растао сам без оца.» И испоставља се да је историја приватан живот. Нечији, осакаћен, једини и диван. И све стаје на своје место. Ево, седи син слуге последњег цара, преко пута стола, на којем је у стакленој тегли влажно цвеће из његове баште. У суседној соби седи унук морнара Ивана Седњова, Владислав, наследник рода. Љусја сваке године долази са сином из Москве. Преко реке се вијори дим из парног купатила – Љоља је наложила, Ољењка, кумица принцезе. Велика породица. Разгранато дрво живота.

Анастасија Кузминска
Са руског Марина Тодић