НАТО ПРОСВЕТИТЕЉКА: Да ли нам је НАТО опростио што нас је тукао

Зашто Јелена Милић, особа која полаже право на монопол на истину, спречава новинаре Спутњика да присуствују догађајима у организацији њеног центра и када ће се НАТО просветитељка удостојити да нам „отвори очи“?

Ако сте после изјаве жаљења Јенса Столтенберга помислили да су званичници НАТО-а после 17 година показали минимум људскости према невиним жртвама агресије на СРЈ, грдно сте се преварили.

Пет дана након што је генерални секретар Алијансе изразио жаљење због цивилних жртава бомбардовања, јавио се главни НАТО лобиста у Србији, директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић, која нам је објаснила да нам Столтенберг, у ствари, није опростио што нас је тукао.

„Животињска фарма“ Јелене Милић

Елем, Милићева је рекла да је он експлицитно изразио жаљење због жртава, погинулих цивила, радника РТС-а и осталих невиних жртава, али је поновила да су „сврха и циљ ваздушне НАТО кампање били оправдани, а то је да се заштите цивили“.

Према Милићевој, НАТО је побио цивиле да би заштитио (ваљда те исте) цивиле. Хајде да видимо ко су ти цивили.

Милићева је објаснила да је реч о цивилима, „косовским Албанцима, које су српске оружане снаге убијале и протеривале и подсећа да су поједини генерали због тога завршили у Хагу“.

„Ми ћемо причати о улози јединица које су биле под директном командом генерала Диковића, начелника Генералштаба. Генерални секретар се није извинио Србима за агресију, само за невине жртве међу којима је било и Црногораца, Босанаца и косовских Албанаца такође, као грађана тадашње СРЈ“, прецизирала је она.

Судећи према овом објашњењу, да парафразирамо Орвела, сви су цивили једнаки, само су неки једнакији од других. Из горе наведеног произилази да су најједнакији међу цивилима косовски Албанци, на другом месту су Црногорци и Босанци (мисли ваљда на Бошњаке), а на последњем месту су Срби (име им се не помињало).

Разум и осећајност самохране мајке

Идемо даље. На питање о емотивном односу Срба према НАТО-у због бомбардовања 1999. године, Милићева каже да се емотивно реагује целог живота у свим ситуацијама, те да нема ништа против тога, али да се мора знати шта је довело до бомбардовања.

„Ја сам била самохрана мајка, подстанар за време бомбардовања, знам шта значи кад нестане и вода и струја, кад се тресу стакла около, моја зграда је била прекопута војног складишта на Дорћолу, и баш је тресло, и наравно да није пријатно, али мора се знати шта је довело до тога“, сматра Милићева.

Благо њој. Можемо само да јој завидимо што у тешким тренуцима док падају бомбе, тресу се стакла, нема струје и воде, и упркос емоцијама и адреналину, разумно сагледава ситуацију. Каква мешавина Брехтове „Мајке Храбрости“ и Сократа из Платонове „Одбране Сократове“.

Марија на Пркосима

Милићева је додала да је необјашњиво да 16 година после бомбардовања у Србији људи не знају шта се догађало, каже да је она то још тада знала, али пре свега због чињенице да је радила у Хелсиншком одбору за људска права, те примећује да сада за ту врсту незнања, односно необавештености, нема оправдања.

За то су, додаје, делом криве и све политичке елите од бомбардовања до данас, које никада нису имале храбрости да се са тим суоче.

„Чак ни они који су послали генерала Павковића и Лазаревића с разлогом у Хаг, који су тамо осуђени, да бисмо сад доживели једну регресију, да се његов повратак као осуђеног ратног злочинца глорификује и да га славе министри у овој влади“, поручила је Милићева.

Осим просветитељског рада, али не у модерном већ у ранохришћанском смислу речи, где нам Хелсиншки одбор дође као нека постмодерна црква и монополиста за божанску истину, директорка ЦЕАС-а показала је и храброст Марије Бурсаћ на Пркосима.

Путевима Светог Климента

После свега, остаје нејасно зашто госпођа Милић и њен ЦЕАС (чувари печата божанске истине и сертификовани борци за правду, истину и демократију) нису допустили екипи Спутњика да присуствују дводневној међународној конференцији о НАТО-у у Београду.

Ваљда је циљ свих мисионара од ранохришћанских до данас био да шире божанску истину, попут Светог Климента Охридског, који је описмењивао словенске хорде, и ваљда се неко неустрашив попут Милићеве не боји евентуално тешких питања новинара Спутњика.

И која би то тешка питања могла да очекује, после овако „логичног“ објашњења траума из наше скорије историје. Можда да нам објасни кад ће нам НАТО коначно опростити што нас је тукао.

Или је проблем у „истини“ Јелене Милић.

Тагови: Јелена Милић, НАТО