Дубока стрепња око будућности НАТО-а расте на обе стране Атлантика.

„Чак и чврсти заговорници НАТО-а изражавају сумње у погледу његовог опстанка“, констатовао је магазин „Форин аферс“, и пре него што ће та дубока стрепња и сумње бити појачане догађајима у Сирији.

Разлога за неспокој, наиме, обожаваоци западног војног пакта имају напретек. „Форин аферс“ указује на Трампову „паљбу“ на савезнике због тога што не троше довољно на одбрану, на његову амбивалентност око посвећености колективној одбрани, као и на наводну жељу председника САД да ту земљу повуче из Алијансе. Ипак, и поред Трампа, наводи се да је „све већи хор стратега реалиста који тврде да је крајње време за стратешко репозиционирање САД“, док истовремено расте и брига да ће „дубље интегрисање европске спољне и одбрамбене политике на крају ослабити атлантску везу“.

Списку стратешких неспоразума међу НАТО партнерима може се додати и разилажење око Ирана и Нуклеарног споразума са том земљом, турска набавка руских система С-400, упркос протестима и претњама Вашингтона, као и одлучност Немачке да изгради гасовод „Северни ток 2“, иако јој је Америка припретила санкцијама ако то учини.

НАТО неспоразуми

А ту је и најновији у овом низу примера. Пре само месец дана амерички секретар за одбрану Марк Еспер упозорио је НАТО савезнике да не користе кинеску 5Г технологију, зато што би то, како је рекао, „могло да угрози војне и обавештајне односе“ унутар њиховог пакта. „Ханделсблат“ ових дана јавља да је, са тим у вези, Берлин донео одлуку: кинеској компанији „Хуавеј“ дозвољава се учешће у изградњи свих сегмената 5Г мреже у Немачкој.

Не треба посебно ни наглашавати, управо су Русија и Кина у свим америчким стратешким документима означени као главне претње и ривали Вашингтона…

Све су ово разлози због којих се мора поставити питање: у коликој су мери поремећени односи међу НАТО партнерима, и да ли је заиста угрожена и сама будућност НАТО-а? Може ли западна војна Алијанса да доживи неславну судбину свог некадашњег парњака са истока Европе, Варшавског пакта? Или, пак, све ово супарништво Алијансу чини јачом, како тврди Чарлс Капчан у „Форин аферсу“?

О будућности НАТО-а у „Новом Спутњик поретку“ разговарали су наш некадашњи шеф дипломатије Владислав Јовановић и генерал-потпуковник у пензији Радован Радиновић.

„Унутрашња криза у НАТО-у почела је још када је он изгубио свог природног непријатеља. Наша земља је тада искоришћена као идеална мета, и тада је НАТО искорачио из зоне своје одговорности, и од одбрамбене војне алијансе претворио се у интервенционистичку алијансу. На самиту у Вашингтону, током агресије на нашу земљу, НАТО је добио овлашћење да интервенише свуда где су интереси Запада угрожени, са намером да се читав свет — почев од самих америчких савезника — држи у покорности“, подсећа Владислав Јовановић.

Поделе неће нестати

Садашњу кризу НАТО-а Јовановић објашњава комбинацијом спољних и унутрашњих фактора: „НАТО трпи последице стварања мултиполарног света, што је нова чињеница која је узнемирила Вашингтон. Истовремено, појачане су и унутрашње противречности које се огледају, с једне стране, у америчким захтевима савезницима да повећају издвајања за одбрану, што они очигледно не желе, а са друге стране, у настојањима да се формулише аутономна европска одбрамбена политика. НАТО покушава да превазиђе ове проблеме и исход је неизвестан, али чињеница је да се он данас, такав какав је, може сматрати тешко болесним“.

Слична дијагноза долази и из самог средишта НАТО-а. Генерални секретар алијансе Јенс Столтенберг упозорио је још пре више од годину дана да „дубоке поделе између Сједињених Држава и њихових европских савезника неће нестати“, па чак и да „није извесно да ће трансатлантски однос и војна алијанса преживети“.

„Лисабонским уговором ЕУ је прописала формирање заједничке одбране, што директно противречи њиховом чланству у НАТО-у“, објашњава генерал Радиновић.

„Реч је о проблему који не може да буде саниран нити брзо нити лако: ако би Европа одустала од самосталне одбране, она би остала недовршен пројекат и марионета на глобалној сцени, ако би, пак, у томе успела, Америка више не би располагала том НАТО полугом, којом је држи у покорности“, објашњава саговорник Спутњика.

А управо се у томе и састоји мисија НАТО-а, како ју је дефинисао британски лорд Исмеј, први генерални секретар Алијансе — „да Русију задржи напољу, Америку унутра, а Немачку доле“.

„Одржавање оваквог стања сада се показује као нерешива енигма“, напомиње генерал Радиновић.

Додатни део загонетке представља и „фактор Трамп“. Могући председнички кандидат демократа у САД, Џозеф Бајден, устврдио је ових дана да би евентуални реизбор Доналда Трампа на изборима 2020. значио и крај НАТО-а, а треба имати у виду и да амерички Устав председнику даје потпуно одрешене руке да се повуче из међународних споразума, будући да му за то није потребно одобрење Конгреса.

Фактор Трамп

„Трамп располаже моћним председничким овлашћењима, али не треба заборавити ни утицај америчког војно-индустријског комплекса на његов избор; није случајно што је он, по доласку на власт, нагло повећао војни буџет за сто милијарди долара. Трамп је у одређеној врсти дуга према њима и не може сасвим слободно да доноси одлуке у тој области. А велико је питање да ли ће војно-индустријски комплекс желети да се ослободи контроле над Европом коју му омогућава НАТО“, коментарише Владислав Јовановић.

Велики проблем за функционисање западне Алијансе представљају и све компликованији односи са Турском, другом војном силом у оквиру НАТО-а.

„То јужно крило НАТО-а, са Турском као његовим стожером, дуго је представљало његов најстабилнији део. Варнице које постоје између Турске и Америке озбиљно љуљају читаву ту конструкцију и то је додатни разлог за бригу свих оних који мисле да НАТО треба да опстане“, упозорава генерал Радиновић.

Па ипак, упркос свему овоме, Чарлс Капчан, функционер Савета за националну безбедност у Обаминој и Клинтоновој администрацији, изражава уверење да ће из проблема у којима се налази НАТО изаћи јачи него што је био, зато што је „исказао импресивну способност прилагођавања промењеном геополитичком окружењу после краја Хладног рата“.

„Истина је управо супротна — НАТО је исказао потпуну неспособност прилагођавања новим геополитичким променама. У супротном, не би ни доспео у ову ситуацију. НАТО ће из ње можда изаћи другачији, али јачи сигурно не“, уверен је Радован Радиновић.

„Упркос свим својим унутрашњим противречностима, НАТО задржава амбициозну намеру за ширење на простору Балкана и Кавказа“, указује на својеврсни парадокс Владислав Јовановић и закључује: „То су последњи покушаји да се НАТО вештачки оживи и да надживи ове тренутке. Али тај покушај демонстрације виталности на крају може да се покаже и као пука оптичка варка“.