Напад на Казахстан: Какву је улогу имала британска обавештајна служба МИ6

Када је Збигњев Бжежински ређао фигуре по својој Великој шаховској табли да обезбеди неспутану хегемонију Америке, тражио је и да се око Русије формира појас филтрираног насиља чијом ће се вештом манипулацијом она спречити да поново постане светска сила. У том појасу за обуздавање Русије, као једна од његових кључних тачака, означен је Казахстан.
Играње на карту Казахстана, међутим, могло би да се окрене против оних који су се тамо заиграли. Примећује то и „Њујорк тајмс“, па констатује: „Усред кризе, казахстански лидер изабрао је свој пут: загрљај Русије.“

Растезање Русије

Криза у Казахстану, елем, избила је изненада, али не и сасвим ненајављено. „Када је казахстанска влада одлучила да обустави субвенције за течни нафтни гас пре три године, та одлука привукла је мало пажње“, примећује недељник „Економист“ и напомиње да је, на основу те одлуке, 1. јануара ове године цене гаса почело да одређује слободно тржиште, те су се цене моментално удвостручиле. Протести због поскупљења започели су већ сутрадан, 2. јануара.

„Као што смо већ видели у Египту и Венецуели“, подсећа тим поводом амерички магазин „Нешенел интерест“ на предвидљивост реакције која је уследила, „када власт остане без могућности да вештачки деформише тржишне цене као део прећутног друштвеног уговора, протести постану неизбежни“.

А није згорег подсетити и на студију РАНД корпорације, коју финансира Пентагон, из 2019. под насловом „Растезање Русије: надметање с надмоћног положаја“. У тој се студији, трагом оног појаса насиља Збигњева Бжежинског, предлаже низ „геополитичких мера“ међу којима су наоружавање Украјине, повећање подршке побуњеницима у Сирији, промена режима у Белорусији и експлоатација тензија на Јужном Кавказу. А сад као да је дошао ред на меру број 5: „Редукција утицаја Русије у Централној Азији“.

Помоћ ОДКБ-А

У сваком случају, протести у Казахстану, у акцији која није могла а да не буде координисана, у року од само пар дана претворили су се у оружани напад на ту земљу и њене институције; у једном моменту био је чак заузет и аеродром у највећем граду, Алма Ати. Убијено је 16 војника и полицајаца. Међу њима, двојици су одсечене главе, методом која је карактеристична за све оне исламистичке побуњенике који су, од Босне до Сирије, уживали америчку подршку.

Те је стога готово и очекивано што се међу захтевима оваквих протеста нашао и захтев да се Казахстан повуче из свих својих савеза с Русијом, од Евроазијске економске уније, преко Шангајске организације за сарадњу до ОДКБ-а, Организације уговора о колективној безбедности.

Међутим, управо се ОДКБ-у за помоћ обратио казахстански председник Касим Жомарт Токајев, помоћ му је убрзо и стигла, и, милитанти су поражени.

Сумирајући информације на виртуелном састанку с колегама-лидерима ОДКБ-а овог понедељка, председник Токајев казао је да су немири припремани дуго, и да је све кренуло „као по једној команди… Главни циљ постао је очигледан – поткопавање уставног поретка, уништење институција, заузимање власти. Ради се о покушају државног удара.“

Имајући ту тврдњу у виду, додатну пажњу привлачи хапшење, под оптужбом за велеиздају, бившег председника Комитета за националну безбедност Казахстана Карима Масимова. „Њујорк пост“ је, иначе, објавио приватну фотографију на којој Масимов позира у друштву актуелног председника САД Џозефа Бајдена и његовог сина Хантера.

Председник Токајев изнео је и податак да је било организовано најмање шест таласа напада терориста, те да је у њима учествовало чак 20.000 припадника „групација које су обучаване ван земље“. И председник Русије Владимир Путин указао је да је Казахстан био изложен нападу међународног тероризма, слична оцена стигла је и из Кине чији је лидер Си Ђинпинг напоменуо да се „одлучно супротставља спољним силама које намерно стварају нестабилност у Казахстану и подстичу обојену револуцију“, а најдиректнију дијагнозу поставио је њихов белоруски колега Александар Лукашенко: „Ово што се догађа у Казахстану је покушај да се нападну постсовјетске државе тик уз Русију. Потребно им је да Русију удаве у крви. Још једном понављам – ако падне Русија, једноставно ће нас прегазити. Самлеће нас у млину и испљунути. Стога по сваку цену морамо да сачувамо центар наше цивилизације, центар нашег православља.“

Спољни фактори

Ко је напао Казахстан? Како ће одбрана те земље, уз подршку ОДКБ-а, утицати на њену досадашњу мултивекторску спољну политику? И да ли је случајно што је Казахстан нападнут уочи разговора Русије и Запада о Украјини и ширењу НАТО-а на исток?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дописник „Новости“ из Москве Бранко Влаховић и Ђуро Билбија, некадашњи дописник овог листа из Русије и уредник портала „Факти“.

„Поскупљење цене гаса представља само мањи део проблема у Казахстану. А стварни узроци побуне леже у факторима изван те земље, и у порасту исламског радикализма у том делу света. Побуна је била веома добро организована, и крајње су злонамерне и потпуно нетачне оцене западних медија да је реч о мирним демонстрацијама. Мирни демонстранти не нападају председничку палату и не заузимају аеродроме оружјем,“ објашњава Бранко Влаховић, и указује да је и председник Русије Путин рекао да „претња државности Казахстана не лежи у спонтаним протестима због цене горива, већ у чињеници да су деструктивне унутрашње и спољне силе злоупотребиле ту ситуацију“.

Влаховић истиче и да је у недавним догађајима веома важна била улога Турске, „која жели да створи појас свог утицаја од Балкана до Сибира кроз туркофонске државе на постсовјетском простору Централне Азије“.

Ђуро Билбија пак напомиње да је, уз унутрашње помагаче блиске бившем председнику Нурсултану Назарбајеву – кога је председник Токајев на почетку кризе сменио са места председника Савета за безбедност Казахстана, и сам преузео ту функцију – кључну улогу по свему судећи, уз Турску и Сједињене Државе, имала Велика Британија:

„Не смемо да изгубимо из вида да свој стратешки пројекат глобалне Британије она реализује и тако што Турску хушка да оствари свој неоосманистички пројекат. Актуелни директор британске обавештајне службе МИ6 Ричард Мур био је британски амбасадор у Анкари, и ове две земље већ су заједнички управљале сукобом у Нагорно-Карабаху између Азербејџана и Јерменије (у септембру 2020.) – Мур је био у посети Анкари и непосредно пре почетка тог рата, и након његовог окончања.“

Такође, скреће пажњу Ђуро Билбија, руски амбасадор у Вашингтону Анатолиј Антонов изјавио је да је оно што се догодило у Казахстану најдиректније повезано с америчким напуштањем Авганистана, и „сасвим је могуће да су у нападима у Казахстану учествовали милитанти које су Американци и Британци пребацивали с Блиског истока у Авганистан, одакле су се они даље инфилтрирали по Централној Азији“.

Опомена Хенрија Кисинџера

Догађаји су, међутим, кренули смером супротним од оног који су прижељкивали њихови креатори.

О томе у „Волстрит џурналу“ пише озлоглашени јастреб америчког интервенционизма и некадашњи саветник за националну безбедност Доналда Трампа Џон Болтон: „Запад жестоко греши и ризикује да не уочи прилику која се пружила Путину. Његова стратегија да поново успостави руску хегемонију у оквиру граница бившег Совјетског Савеза истовремено је и стрпљива и агилна, а невоље у којима се нашао Казахстан доносе му бројне могућности.“

На сличан начин и „Њујорк тајмс“, уз констатацију да је председник Казахстана Токајев одјурио у загрљај Русији када се нашао у невољи, наводи да би тај „његов избор могао да преуреди политику Централне Азије… Токајевљево хитро сврставање уз Москву најављује преобликовање региона који је био предмет жестоке борбе за утицај између Сједињених Држава, Русије и Кине.“

„Иако западне нафтне компаније у Казахстану имају велики економски, а тиме и политички утицај, Токајев би морао да остане свестан чињенице да му је Русија прискочила у помоћ када му је било потребно, и да је показала, као што је претходно показала и лидеру Белорусије Александру Лукашенку, да њени савезници могу да рачунају на њу“, коментарише Бранко Влаховић најаве да би Казахстан, после минулих догађаја, могао да почне да одустаје од досадашње Назарбајевљеве мултивекторске спољне политике истовременог ослањања на Русију, Кину, Турску и Запад.

Закључује Ђуро Билбија: „Хенри Кисинџер недавно је опоменуо Вашингтон да ризикује да изгуби све оно што је добио распадом СССР-а и завршетком Хладног рата. Ово његово упозорење је, једним делом, већ почело да се остварује. Тим више што су у Казахстану снаге ОДКБ-а реаговале по први пут од оснивања ове организације, и то муњевито и ефикасно. Показало се да ОДКБ излази на сцену, и да неке ствари може да ради брже и боље него НАТО. То је и те како битна чињеница која се мора узети у обзир и у предвиђању даљег развоја догађаја.“