Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров напоменуо је прошлог петка у обраћању колегама: „Сви смо ми професионалци, и знамо да ово није претеривање”. Говорио је о оцени председника Русије Владимира Путина да је наступила „историјска прекретница”, те да следи „најопаснија и најнеизвеснија, истовремено и најважнија деценија од краја Другог светског рата”.

Сличан осећај, да се свет налази у преломном моменту, занимљиво, исказују и његови супарници. Још занимљивије, кад се разгрне кроз маглу пропагандних слогана, приметан је и песимизам у погледу стране на коју ће се овај преломни моменат преломити.

Наиме, „ово је моменат великог страха и слабашне наде”, поручује Мартин Волф, главни економски колумниста „Фајненшел тајмса” и, по „Блумбергу”, „један од најутицајнијих економиста света”, некада „ватрени заговорник глобализације и дерегулације” по америчком неолибералном моделу. Он је у међувремену ревидирао своје ставове, и управо објавио књигу под насловом „Криза демократског капитализма”, а то ће рећи, западног света и његовог модела управљања, то јест, владавине.

Само по себи се разуме да утицај Мартина Волфа не може да се мери с Лавровљевим или, још мање, с Путиновим утицајем. Али то не значи да и Волф није у стању да, баш као и Лавров и Путин, препозна тренутак у коме се свет налази. Те отуда и Волфов песимизам који је пропорционалан Лавровљевом самопоузданом оптимизму.

Западне земље које предводи Америка, указао је Лавров на разлоге за свој оптимизам у говору поводом Дана дипломатских радника, „до недавно су играле одлучујућу улогу у обликовању услова међународних односа, глобалне економије и финансија. Оне су до те мере злоупотребиле ту позицију, да читав свет сад схвата да овако даље не може”. И да нови свет мора да буде изграђен на „основу пристанка и баланса интереса свих држава, уместо на диктату колективног Запада и оних који желе да наставе да владају светом колонијалним и неоколонијалним методама.”

„Изолација је илузија”, пркосно је поручио руски шеф дипломатије. „Они који већ годинама флагрантно крше Повељу Уједињених нација, који су починили криминалну оружану агресију на Југославију, Ирак и Либију, који су своју репутацију укаљали крвавим злочинима колонијализма и који и сада настоје да обнове колонијалну праксу у својим односима са земљама широм света, ставили су саме себе у међународну изолацију.”

Све у свему, наглашава Лавров у својеврсном манифесту антизападног-антиколонијализма, „западни план да изолује Русију и огради је од осталих доживео је фијаско. Упркос антируским баханалијама Вашингтона, Лондона и Брисела, ми јачамо добросуседске односе у најширем смислу те речи са већином у свету – с државама Евроазије, азијско-пацифичког региона, Блиског истока, Африке и Латинске Америке, које се воде сопственим виталним националним интересима…”

„Главни курс глобалног развоја, и позиције наше и других земаља у новој, полицентричној архитектури, биће одлучене у годинама пред нама”, предвиђа руски шеф дипломатије.

Али није овај западни модел управљања – експлоатација свих других зарад сопствене користи – своју привлачну моћ изгубио само у свем остатку света када му је показао своје право лице.

Већ је пораз Запад доживео и на самом Западу тако што је систем почео да прождире самог себе. Указује Мартин Волф из „Фајненшел тајмса” на један поражавајући податак који, кад се мало боље размисли, потврђује све оптужбе о људождерској природи тог, како каже Лавров, поретка заснованог на некаквим „’правилима’ о којима непрестано говоре а никада их никоме нису показали”. Ево и тог Волфовог податка: од 1993. до 2015, најбогатијих 1 одсто присвојило је 52 одсто укупног раста реалног породичног прихода.

Уосталом, сличне бројке о бесрамном богаћењу пребогате мањине науштрб свих осталих објављују се и сваке године приликом њиховог окупљања на Светском економском форуму у Давосу, па се тај брутални процес свеједно наставља у мери у којој му то омогућавају штампање новца без покрића и пристанак свих осталих на такво стање ствари.

И док је пристанак на Западу, Волфовим речима, обезбеђен тако што су „богати киднаповали политику кроз финансирање кампања и свеприсутно лобирање”, укратко, „корупцијом”, пристанка је у остатку света све мање.

А доказа у прилог Лавровљевој тврдњи да се баш то догађа из дана у дан има све више.

Па тако чак и „Фајненшел тајмс” сад успева да уочи, јер више не може да се прави да не види, да се „сада мења светски економски поредак у коме су САД биле неприкосновени владар, а долар водећа валута… Темпо дедоларизације се убрзао”, пише лондонски лист, и указује да би „експанзијом БРИКС-а дедоларизација трговинских токова могла и да се прошири”.

С тим у вези, Саудијска Арабија и дефинитивно жели да се прикључи и БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу, потврдио је амбасадор Русије у тој земљи Сергеј Козлов, а свакако, када је о престројавању света реч, не сме да се занемари ни онај кључни податак да се антируским санкцијама Запада није прикључио нико изван Запада.

То, ипак, не значи и да господари Запада и даље нису довољно моћни да би били опасни. Имају и довољно средстава и недовољно савести за то; америчко-норвешка диверзија Северног тока само је последњи доказ таквог стања. Па зато ово и јесте, као што Путин рече, ”најопаснија и најнеизвеснија, истовремено и најважнија деценија од краја Другог светског рата”. Од њеног исхода, није претерано рећи, зависи судбина света у коме живимо.

Колико је заиста опасна деценија пред нама? Како ће изгледати нова архитектура света? И ко ће је изградити?