Осим што је Хамасов напад изненадио целокупну светску јавност, а не само израелску војску и безбедносне службе, још веће изненађење била је гомила бруталних снимака егзекуција цивила и војника, угљенисаних лешева и директног преноса бомбардовања појаса Газе који су преплавили друштвене мреже.
Брутални снимци, крвавији од најкрвавијих хорор филмова, као у неком постмодерном и морбидном ријалити програму, можда су највећа новина од почетка последњег израелско-палестинског сукоба, после којих, изгледа, ништа више неће бити исто у будућим ратовима. Чини се да је захваљујући друштвеним мрежама, медијско извештавање о ратовима за само један дан из корена промењено.
„Ратом против истине“: Улога друштвених мрежа у ратном извештавању
Још од 19. века рат и медији су се узајамно пратили, али нови моменти попут бруталних снимака егзекуција противника, угљенисаних лешева Палестинаца у Гази у „продукцији“ Хамаса, али и израелски директни преноси својих бомбардовања имају везе са новим, дигиталним медијима, каже за Спутњик теоретичар културе Владимир Коларић.
Медији су све присутнији у свакодневним животима људи, готово свако од нас има паметни телефон са камером којом можемо снимати шта год хоћемо и појавом нових медија добила се могућност да свако може правити сопствене медијске садржаје.
Данас свако има могућност да извештава и нуди своје сведочење о ономе што се дешава, али и да креира догађаје, а одавно се говори да се нешто није ни десило ако о томе медији нису известили. Релативно давно је снимљен филм „Ратом против истине“ (1997) у коме смо гледали рат који у стварности не постоји већ само у медијима, али је публика веровала да тај рат стварно постоји, подсећа Коларић.
Снимци клања – застрашивање противника и спремност да се иде до краја
Стране у рату увек су користиле медије за своје интересе, а битна новост је да у споју са новим медијима и разне терористичке или криминалне групације могу пласирати сопствене снимке ради застрашивања противника.
„Постоји једна тенденција да се истичу садржаји који су пре тога били зазорни, попут претераног насиља или одређених перверзних, бруталних и драстичних чинова или дела, а реч је о феномену који се од деведесетих, а интензивно од двехиљадитих обрађује у филмовима – а то су тзв. снаф филмови. Снаф филмови су се сматрали легендом, а у њима се приказују уживо, не режирана него права убиства или остали брутални акти рањавања, насиља сексуалних перверзија итд.“
Хамасовим снимцима убистава као и угљенисаних лешева у Гази после бомбардовања израелске војске претходила је ранија пракса терористичких групација да приказују драстичне сцене „од клања на даље“ на својим каналима, јер тако се, са једне стране дестабилизују и застрашују противници, а са друге се сведочи о сопственој снази, бруталности и решености да се нешто уради.
Хаос у свести
Глобална последица је што људи престају да процесуирају велики број информација, посебно ако су бруталне. А ако људи не процесуирају и не освесте информације и ако су затрпани информацијама онда се код њих ствара дезоријентација и хаос у свести, тако да више не знају шта да мисле о свему, сматра Коларић.
Да не говоримо да претерано насиље отупљује чула и ствара десензибилизацију за насиље и бруталност. Исто као што је и ријалити култура десензибиловала људе за много шта што би у медијима било неприхватљиво пре 20 година, а сада је постало нормално.
„Можемо претпоставити, не можемо тврдити, да нпр. преко неких глобалних мрежа чији је центар на Западу овакви снимци бивају доста неконтролисано пуштани у јавност и неко се може питати да ли се то ради намерно? Да ли су сцене бруталних чинова насиља које чине припадници Хамаса над цивилима или израелским војницима намерно потенциране и пуштане да би их видела широка публика како би то евентуално створило анимозитет према једној страни у сукобу и оправдале евентуалне реперкусије према њој. Наравно, можемо претпоставити да постоји један модел шире манипулације целом причом, али то су у овом тренутку претпоставке.“
Апокалиптични приступ – до истребљења
Брутални снимци Хамаса могу свакако оправдати евентуалну одмазду и легитимизовати је у очима пре свега западног света, али Коларић сматра да борци Хамаса то свесно раде. Сукоб је дошао до те мере да је застрашивање и демотивизација противника довела до стварања једног апокалиптичног набоја који руши класичне представе о свету.
А то нас уводи у перспективу која може водити до једне врсте ирационализације, чак и до деполитизације јавног поља.
„У све већој мери тај апокалиптични дискурс улази у политику и у политичке догађаје, а заправо је он антиполитички јер почињемо да гледамо ствари из перспективе краја. Али краја као неког коначног сукоба где су линије подела јако заоштрене, црно-беле и врло бруталне. Нарочито је опасно што овакви снимци могу да покажу да је ствар заоштрена до те границе да се тиме показује да не постоји спремност на неку врсту компромиса или класичног политичког деловања. Па чак и класичног ратног деловања које рачуна на постојање противника који може бити поражен, али не и истребљен.“
Обострана игра: Спремност на све
У овом случају се сугерише количина мржње, спремности на сталну мржњу и да се иде до краја и овим бруталним снимцима Хамас шаље поруку да је спреман на све. Али то је обострана игра којом се људима на целом свету ствара свест да су ствари јако заоштрене и да се иде ка коначним обрачунима. Као да се улази у апокалиптику и ирационалност која укида могућност договора, а спремност на све је јако опасна јер подразумева дехуманизацију противника и жељу да се он истреби.
Обе стране рачунају на тај митски потенцијал деловања на свест људи кад се нешто догађа на Блиском истоку што је доста моћно оружје и кад се тако радикално ради, рачуна се да се ствари неће вратити на старо и да су обе стране спремне на све.
„А то људе застрашује јер их изводи из уобичајеног начина живота, идеја и вредности, тера их на другачије размишљање и нуди им другачије изазове, што онда има утицаја на цело друштво и државе“, закључио је Коларић.
