Француски председник Емануел Макрон изјавио је да има утисак да амерички председник Доналд Трамп иде ка одлуци да се САД повуку из нуклеарног споразума са Ираном, јер, како каже, Трамп није спреман да прекрши предизборно обећање.

Макрон се поново поставио као гласноговорник САД, свега неколико недеља након што је себи приписао заслугу да је фактички наговорио Доналда Трампа да не повлачи трупе из Сирије.

Историчар и стручњак за Блиски исток Немања Старовић каже да је ова потреба француског председника последица новог приступа Париза спољној политици, који представља жељу Француске да се постави као нека врста спољнополитичког мотора Европске уније, јер на економском пољу не може да парира Немачкој.

Обарање нуклеарног споразума водило би заоштравању политичке и безбедносне кризе, а у неким од могућих сценарија и ка рату, који би произвео стотине хиљада или милионе нових избеглица, које своју будућност и срећу неће тражити у Сједињеним Америчким Државама, већ управо у Европи.

Што се тиче најаве обарања споразума из САД, она је очекивана из више разлога, пре свега имајући у виду да је то обећање Доналда Трампа из предизборне кампање, каже Старовић.

„То потврђују и најновија кадровска постављења у Вашингтону, новог шефа дипломатије Мајка Помпеа, који је још вршилац дужност, као и саветника за националну безбедност Џона Болтона. Ради се о људима који су веома познати по жестоким антииранским изјавама и критикама самог нуклеарног споразума. То је с једне стране и разумљиво, имајући у виду негативна искуства Вашингтона са Северном Корејом. Упркос бројним споразумима које су претходне америчке администрације постизале с том земљом и другим партнерима, то није спречило Пјонгјанг да развије нуклеарно оружје“, подсећа Старовић.

Он додаје да не треба заборавити да је Северна Кореја последних година развила ракете које могу пренети нуклеарну бомбу и до америчког континента. Техеран може у веома кратком року да настави производњу технологије која је неопходна за израду нуклеарне бомбе, процене се крећу од свега неколико месеци, до највише годину и по дана, каже Старовић.

„Директна последица тога, што видимо из најаве самог Мухамеда бин Салмана, владара Саудијске Арабије, била би тежња те земље да и она стекне статус нуклеарне силе и да постојећи аранжмани Ријада с Вашингтоном, вредни више десетина милијарди долара, о којима се интензивно проговара за развој нуклеарне технологије у цивилне сврхе, могу веома лако да добијем нови карактер, да буду употребљени у војне сврхе“, упозорава саговорник Спутњика.

Старовић подвлачи да се може десити да у року од две године дођемо у ситуацију да регион Блиског истока постане дом три нуклеарне силе, што би створило веома запаљиву ситуацију која потенцијално представља опасност за планету. Питање је и како би изгледали преговори између Вашингтона и Пјонгјанга о денуклеаризацији, додаје он.

„Веома је тешко рећи како би ти преговори могли бити успешни, ако имамо два паралелна процеса, затварање засад једног веома успешног нуклеарног споразума са Техераном, а у исто време изградњу новог нуклеарног споразума са Пјонгјангом. Вашингтон долази у проблем кредибилитета, па би тешко било убедити Ким Џонг Уна да су намере САД озбиљне“, оцењује Старовић.

Експерт Међународног института хуманитарно-политичких студија у Москви Владимир Брутер каже да излазак САД из споразума оставља простор Техерану да настави да ради оно што жели. Ако Запад жели да отвори још један фронт, тешко да их можемо спречити, тај фронт не би био једноставан, а Запад би морао знати у шта се упушта, каже Брутер за Спутњик.

„Обуздавање Ирана, о коме говори Макрон, није његова брига, нити задатак. Иран није прекршио ниједну норму међународног права и није под санкцијама. Западни политичари прилично често себи самостално приписују неке функције и захтевају нешто за шта немају међународни мандат. Ситуација се веома компликује на глобалном нивоу и бојим се да ће се ова тенденција наставити. Што се тиче Макрона, све песимистичке претпоставке у вези са њим су се обистиниле. За Русију би даљи блиски контакт са Макроном био крајње токсичан, јер он као државник практично не реализује ниједно обећање које је преузео на себе“, оцењује Брутер.

Он додаје да тешко може да замисли да би Иран пристао на поновно разматрање постојећих споразума, као и да Француска не би требало сваких неколико месеци да отвара нова питања и започиње нове проблеме, јер се тиме само смањује контрола над ситуацијом.