НА УДАРУ ГЛОБАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ: Николас Мадуро – на бранику слободе јужноамеричких народа

ИСКРА на Фејсбуку

Николас Мадуро (фото: in4s.net)

Хиљадама километара далеко од Србије живи народ чија држава се већ годинама налази под сталним притисцима Сједињених Америчких Држава. Управо ових дана опозиција у тој земљи радикализовала је своје уличне протесте и уз помоћ Вашингтона покушава да изврши насилну смену државне власти. Циљ је познат – окупација државних институција и капитулација пред западним ултиматумима. Нема сумње – Боливарска Република Венецуела се нашла следећа на нишану америчке „глобалне демократије„.

Неки би сигурно рекли: „Па шта ми имамо са земљом која се налази на другом крају света?!. Зашто да нас дотиче судбина народа који о нама ништа не зна и који највероватније никада није ни чуо за Србију? Шта је па икада Венецуела учинила за нас?!“.

Не би могли ни да замисле колико нису у праву.

У српској јавности је мало познато да је само неколико месеци након једностраног проглашења независности тзв. Косова на иницијативу тадашњег председника Венецуеле у Каракасу одржана Светска конференција о миру.

Као доказани борац против диктата страног фактора Хуго Чавез није могао мирно да гледа како се амерички интервенционизам устремио на малу Србију, отимајући јој њену највећу светињу и колевку националне слободе. Отварајући скуп који је окупио признате латиноамеричке стручњаке међународног права овај велики пријатељ српског народа поручио је свету те 2008. године да Венецуела никада неће бити на страни оних који се користе моделима разбијања територијалног интегритета суверених земаља. Свој говор завршио је речима: „Америко, знај – Косово је Србија!“

Слободарски народ Венецуеле увек је показивао велико поштовање према Србији, а неправду над српским народом осећао као своју сопствену бол. Не могу се заборавити снажне осуде које су из Каракаса стизале на рачун Запада уочи најаве да је НАТО започео инвазију на Савезну Републику Југославију. Представници Венецуеле у УН остали су читаво време агресије уз Србију, тражећи од Савета безбедности да осуди „варварску силу“ коју је „империјални НАТО“ одлучио да демонстрира на „храброј Србији„. Не може се заборавити да је Венецуела била међу државама која је усвајање Резолуције 1244 условила захтевом да се у њен текст запише и „обавеза безусловног поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије“ на Косову и Метохији.

Не могу се заборавити ни небројани апели многих истакнутих венецуеланских интелектуалаца да међународна заједница заустави масакр над Србима на КиМ и протести који су из Каракаса стизали на адресе амбасада западних земаља због признања сецесије тзв. Косова.

Многи Срби који су посетили Венецуелу сведоче о пријатељству према Србији на сваком кораку – становници свих већих градова у тој земљи чули су за Београд, знају за Слободана Милошевића и његов отпор „новом светском поретку“ и саосећају са Србима због отимања Косова. Чак вам и конобари у ресторанима Каракаса на помен Србије узврате реченицом: „Kosovo e Serbia!„.

Сада је наша дужност да у овим тешким тренуцима за Венецуелу изразимо своју подршку и солидарност са народом који и дан данас памти и осуђује неправду коју је Запад починио Србији. Данас се тај народ нашао на удару истих оних који су крајем 20. века нападали нашу земљу, убијали њен народ, црплили њене стратешке ресурсе и поткопавали њено легитимно изабрано државно руководство. Због свог непоклека пред диктатом спољног фактора Венецуела се, као некада Србија, нашла на америчком „списку за одстрел“.

Суверенистичка политика председника Мадура испречила се плановима интервенционистичких кругова у Вашингтону који желе да угуше и последње упориште слободе у Јужној Америци и претворе Венецуелу, земљу са највећим залихама нафте на свету, у своју прекоморску колонију.

По добром старом обичају Америка и њени НАТО сатрапи у постизању својих интереса поново посежу за силом, газе међународне норме, оглушују се о Тобарову доктрину која забрањује мешање у унутрашња питања чланица УН и својим субверзивним методама хибридног рата на улицама Каракаса припремају јужноамерички мајдан. Њима смета што је Каракас стао на страну слободног света, смета им што је Путин постао други најпопуларнији политичар у Венецуели, смета им економско и војно ослањање Мадура на Русију и Кину. Учинили би све, па и грађанским ратом разорили Венецуелу, само да је задрже под чизмом свог једнополарног поретка. Али Венецуела не жели да буде слуга. Као што то никада у својој историји није ни била.

Венецуела данас бије своју најважнију битку – битку за опстанак. У тој битки избор њеног народа нису амерички плаћеници који себе проглашавају „привременом владом“; избор њеног народа је Николас Мадуро, што потврђује и убедљива већина од преко 68% гласова коју је освојио на последњим председничким изборима. Избор њеног народа је државник који зна да би свако одступање од слободарске заоставштине Симона Боливара, „светионика латиноамеричке самосталности„, значило капитулацију и нестанак Венецуеле као независне државе.

Стара српска изрека каже:“прави се пријатељ познаје у невољи„.

Народ Венецуеле потврдио је њену тачност својом искреном наклоњеношћу према Србима. Наша је дужност да не заборавимо на земљу која је била уз нас када је било најтеже. Искрене пријатеље увек спаја нешто заједничко – а нас са Венецуелом спајају слободарски дух и традиција непоклека пред завојевачима!

Пуна подршка пријатељском народу у борби за слободу!

Пуна подршка председнику Мадуру!

За суверену и самосталну Боливарску Републику Венецуелу – отпор окупацији!

in4s.net, Данијел Игрец

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.