МУЧИЛИШТЕ БЕЗ КАЗНЕ: „Лора“ је многима гробница

Да ли ће Црна Гора да плати одштету убицама својих држављана у ратовима деведесетих на простору Хрватске и БиХ?

Хрватска је ових дана у Бриселу, преко својих посланика у Европском парламенту, прозвала Црну Гору захтевајући да се покрене питање одштете у случају „Морињ“, иако у том приморском месту никада није постојао „црногорски логор“, већ само војни затвор бивше СФРЈ, у који су почетком деведесетих привођене, саслушаване и задржаване особе хрватске националности због учешћа у оружаној побуни.

Реч је о онима који су претходно напали јединице ЈНА и убијали црногорске резервисте на дубровачко-херцеговачком ратишту. И ниједан Хрват због тога није платио главом. За разлику од „Лоре“.

Тај по злу познати логор у Сплиту је од јануара 1992. до августа 1997. био најмонструозније мучилиште затвореника, међу којима су били и црногорски резервисти, припадници ЈНА из Никшића и Шавника, чији се пут страдања наставио до Томиславграда (Дувна) и даље до Мостара. Исказ шибенског заповедника војне полиције Мариа Баришића, који је 1992. године био у инспекцијској контроли у „Лори“, да су деветорици Црногораца џелати резали уши, језик и вадили очи, најбоље осликава пакао кроз који су људи пролазили. Молили су крвнике да их убију, не би ли им прекратили муке.

Године су пролазиле, а истина о „Лори“ једва да је избијала на видело. Зид ћутања је почео да се руши захваљујући извештајима специјалних изасланика УН, Међународног црвеног крста, али и писаних сведочења бившег заточеника Драга Боснића, по националности Хрвата. Он је некадашњој Државној комисији за размену саопштио стравичну причу о страдањима црногорских резервиста.

Према његовој причи из Сплита и „Лоре“ 14. априла 1992. заробљеници су пребачени у Томиславград и смештени у школу часних сестара, код војне полиције. Примио их је, како је тврдио Боснић, Анте Радош, звани Боћа, а поред Боснића ту су били још Милорад Андријашевић, који је касније убијен у Шујици, затим Марко Дувњак, као и пет жена које су размењене у Книну, и тројица Црногораца из Никшића: Душко Баровић, Ратко Симовић и Боривоје Зиројевић, као и Петар Пантић који је убијен у Сплиту.

Нажалост, Баровић је 22. априла, око 19 часова, подлегао стравичној тортури. Несрећног Дуку батинаши су везаног тукли до бесвести, док су му груди, врат и стомак резали оштрим сечивом. Нешто касније су доведени Лука Газивода, Драган Јаковљевић и Павле Поповић, сви из Никшића, са којима је Боснић потом пребачен у средњошколски центар, у коме су остали до 28. априла.

У „Лори“ смо свакодневно злостављани и тучени. Храну смо добијали уз батине и то сваки четврти дан. Наставио је заточеник Драго Боснић, присећајући се да је 28. априла 1992, око 17 часова, дошао Иван Кришто, звани Дугоњче, и одвео Црногорце у Груде на размену.

– Од тада им се губи сваки траг. Касније сам пребачен у Љубушки, где сам срео и упознао затворенике из других затвора, али нико од њих није знао ништа да каже, шта се десило са тим људима – навео је Драго Боснић.

Његово сведочење само је део страхота кроз које су пролазили Црногорци у овом хрватском логору. За злодела нико није одговарао, а данас се у Бриселу поставља питање ратне одштете, коју би Црна Гора требало да плати за Хрвате заточене у Морињу, који није био логор, него војни затвор СФРЈ.
Поред Кришта, Боснић наводи имена још неколико Хрвата, који су у то време морали да знају судбину заточеника из Црне Горе, попут Франа Петровића, Илије Бановића, Мира Марјановића, Антише Јурића, Анте Летице, Мија Токића, Дражена Дилбера, Јосипа Перића…

Према њиховим казивањима, Ратка Симовића, Душана Баровића и Боривоја Зиројевића хрватска полиција и припадници ТО ухапсили су у Мостару, док су се враћали у касарну „Јужни логор“, и одатле их одвели у једну кућу код Бијелог Поља, где су их малтретирали и масакрирали. Симовићу је откинуто лево уво, док је ножем резан по грудима и рукама. Имао је и јаке модрице по леђима, а поломљено му је неколико ребара. Уз то био је рањен у десну ногу. Зиројевић је, такође, резан ножем по грудима, њему је и уво расечено, док му је на челу урезан крст са два слова С. И њихови саборци Поповић, Газивода и Јаковљевић су заробљени испред поште у Мостару, а у томе су учествовали браћа Пуљић, синови Шћепа таксисте, Давор звани Баја и његов брат Данко, као и њихова два брата од стрица. У Буни, код Мостара, нестали су Лука Папић, Миљан Шушић, Неђељко Јанковић и Радивоје Петковић.

Све оно што се дешавало у „Лори“ нашло се и у извештају тадашњег специјалног изасланика УН Тадеуша Мазовјецког од 17. новембра 1992. Документ је прослеђен хрватским министарствима спољних послова и одбране. О свему што се збивало у сплитском логору састављен је заједнички извештај „Хелсинки воча“ и „Амнести интернешенела“, из септембра 1993, као и многобројни извештаји Међународног црвеног крста и Далматинског комитета за људска права.
Марио Барешић, бивши шибенски заповедник војне полиције, изјавио је истражном судији у Сплиту да је седам Црногораца, заточеника „Лоре“, убијено и бачено у Кевину јаму на Козјаку, код Кастела, док су двојица размењена. Медији су пренели његову причу.

– Ликвидацијама су присуствовали и челници обавештајних служби хрватске војске и војни полицајци, који су учествовали у мучењима – посведочио је Барешић.

Нешто касније, пуковник Иван Грујић, шеф Уреда за заточене и нестале Владе Хрватске, изјавио је да нема доказа да су заробљени црногорски резервисти били у том сабирном центру.

ЗВЕРСТВА

Сведок 164/95-8: – Морали смо лајати, певајући усташке песме, као: „Ој, Купрешко равно поље, што позоба Црногорце, од тисућу и педесет, остаде их само десет и то десет уваћено и на колац набијено.“

Сведок 445/95-33: – Успео сам да спазим три Црногорца, од којих је једном пред мојим очима један војник ножем одсекао уво, а другоме ископао око.

Сведок 510/96-13: – Познато ми је да је један резервиста из Никшића у „Лори“ масакриран (одсечене су му уши) и да је умро.

Тагови: БиХ, ЈНА, Лора, СФРЈ, Хрватска, Црна Гора