Мрачна историја британске аристократије – пљачка културног блага од Грчке до Далеког истока

Шкотски племићи седми ерл од Елгина Томас Брус и његов син Џејмс, осми ерл од Елгина, били су војници и дипломате који су своје амбасадорске положаје у иностранству искористили, сваки на свој начин, за пљачку културног блага које представља основ две велике цивилизације: старогрчке и кинеске

Крајем новембра пажњу европске јавности привукао је необични дипломатски инцидент у којем је британски премијер Риши Сунак у последњем тренутку одбио сусрет са својим грчким колегом Кирјакосом Мицотакисом, јер је овај у интервјуу за Би-Би-Си изнео захтев да се његовој земљи врате статуе са атинског Партенона, које се чувају у Британском музеју у Лондону.

 

Мермерне статуе с најпознатијег храма древне Грчке, пре нешто више од два века, присвојио је тадашњи британски велепосланик при османској порти Томас Брус, ерл од Елгина и ерл од Кинкардина.

 

И док је пљачкашки подухват тог шкотског племића, седмог ерла од Елгина, шире познат због непроцењивог значаја Партенона за религију, цивилизацију и историју Грчке, те дугогодишњег настојања те земље да поврати своје културно благо, мало је познато да је и његов наследник достигао завидне висине у колонијалној пљачки и разарању – осми ерл од Елгина је у својству команданта британских експедиционих снага у Другом опијумском рату спалио летњу палату кинеског цара у Пекингу и наложио њено пљачкање, те похарао Забрањени град.

 

Колико је сакаћење Партенона шокантно и жалосно за Европу, чија се цивилизација у доброј мери ослања на старогрчку филозофију, мит и уметност, толико је пљачка и уништавање културног блага Кине, чија су религија, занатско и уметничко стваралаштво, политичка мисао, писмо и административни систем потка целокупне далекоисточне цивилизације и начина живота, тужно и понижавајуће за Азију.

 

У том смислу, отац и син Брус уписали су своја имена крупним словима у светску историју злодела као ретко успешни и важни лопови, који су својом пљачком и разарањем украли хиљаде година историје, префињене уметности и напредне цивилизације.

 

Пљачка као породични занат

Томас Брус, војник и дипломата, представљао је своју земљу и у Аустрији и Прусији пре него што је 1798. стигао у Истанбул као амбасадор Уједињеног Краљевства. На несрећу Грка, седми ерл од Елгина био је и пасионирани колекционар уметнина, а некада славна Атина крајем 18. века је била пуста, запостављена касаба под турском управом у којој је живело само неколико хиљада становника.

 

Шкот је о свом трошку запослио екипу архитеката, сликара и моделара да направе скице и макете древних грчких грађевина, скулптура и уметничких предмета, наводно ради унапређења уметности и образовања у Великој Британији.

 

Он је потом од турског двора издејствовао дозволу да изради скице и узме гипсане отиске статуа на Акропољу, што је злоупотребио за крађу – његови сарадници су 1801. до 1804. поскидали половину мермерних статуа са Партенона, неповратно га осакативши.

 

Куриозитет је да је 1802. године 12 сандука плена који је Брус лукаво присвојио на Акропољу завршило на дну мора, јер је брод који их је преносио потонуо убрзо по поласку. Три године је било потребно да рониоци извуку уметнине, и мада је ерл у то време већ био напустио Турску, оне су, као и многи други комади, пребаченe у Уједињено Краљевство, јер су Брусови сарадници све до 1812. вредно наставили рад на лишавању Грка њихових културних добара и историје.

 

Томасов син Џејмс, своје лоповско умеће исказао је на потпуно другој страни Земљине кугле, у далекој Кини. Попут оца, карактеристично за припадника британског племства, Џемс је ступио у војску и дипломатију, те достигао велике висине у колонијалном апарату највеће империје у историји света као управитељ Јамајке и Канаде, пре него што му је поверено командовање британским трупама у Другом опијумском рату у Кини. У њему, он се истакао по пљачки и паљењу царских палата у Пекингу.

Опијумски рат

Други опијумски рат трајао од 1856. до 1860. године и, с тачке гледишта амбиција британске круне, представљао је природан наставак Првог.

 

Наиме, од краја 18. века, Велика Британија, жељна кинеског чаја, свиле, порцелана и других занатских производа, покушавала је да развије трговину с двором у Пекингу, али су цареви и бирократе династије Ћинг то одбијали, тврдећи да је њихова земља самодовољна и да јој ништа није потребно од робе коју могу да понуде Британци. То је практично значило да Уједињено Краљевство не може да се нада бартеру (размени робе за робу) и да сви кинески производи морају бити плаћени искључиво у сребру. То је, даље, значило да се сваком новом трансакцијом продубљује британски дефицит у трговини с Кином и генерише несташица тог драгоценог метала и платежног средства.

 

Да би покрила те трошкове, британска Источноиндијска компанија, главни актер у трговини с Кином почетком 19. века, дошла је на идеју да далекоисточном царству понуди опијум узгајан у Индији, којег је било у изобиљу.

 

Опијум је од раније био познат у Кини – њега су у то пространо царство донели арапски трговци, а пре него што су моћни Британци преузели трговину у Кантону (данашњем Гуангџоуу), једином обалском граду у којем је био дозвољен приступ белим трговцима, њега су Кинезима продавали Португалци и Холанђани.

 

Захваљујући овим првима, који су из своје колоније Бразила у Кину довозили и дуван, опијум се у најмногољуднијој земљи света конзумирао пушењем, што је више погодовало уживању и развијању зависности од жвакања.

Још у првој половини 18. века тадашњи кинески цар приметио је отупљеност чула, лењост и друге аберације у понашању племства на двору проузроковане опијумском зависношћу и забранио његово коришћење у хедонистичке сврхе. На измаку тог столећа, међутим, двор је донео забрану и у односу на примену опијума у лечењу, тако да када је британска Источноиндијска компанија почела да на обалу под зидинама Кантона истоварује и домаћим трговцима нуди веће количине опијума, то је већ била потпуно незаконита делатност.

 

Упркос томе, заводљива природа те дроге и потплаћивање локалних бирократа учинили су да се опијум брзо прошири у јужној Кини, а трговина њиме постане врло уносна делатност. Тридесетих година 19. века Кинези су постали ти који бележе дефицит у размени с британским трговцима, а профит је био толики да је, упркос моћи и утицају Источноиндијске компаније, паравојне организације која је поседовала сопствене бродове и оружане јединице, британска круна одлучила да укине њен монопол на трговину опијумом у Кини и дозволи другим предузетницима да се обогате на исти начин.

 

Међутим, поред тога што је опијум био забрањен, због чега је стално претио прекид профитабилног шверца, проблем је представљало и то што Кинези нису дозвољавали пристајање британских и других страних бродова нигде осим у близини града Кантона. Штавише, и тамо, они су могли да бораве и делују само током јесени и зиме.

 

Када је 1839. године кинески двор запленио и уништио око 1.200 тона опијума у поседу британских и других страних трговаца, међу којима и Американаца, и запретио смртном казном свима који наставе са његовим кријумчарењем, британска круна одговорила је слањем ратних бродова и бомбардовањем кинеских обалских насеља.

 

Док су Кинези имали само нешто старих мускета и у великој мери се ослањали на стреле, копља и мачеве, Британци су поседовали пушке већег домета, прецизности и брже паљбе. Њихова артиљерија је такође била знатно модернија – састојала се од оруђа даљег домета, која су при том била лакша за премештање, односно, маневрисање.

 

Британски парни бродови нису зависили од смера ветра и морских струја, као што је био случај са кинеским џункама. Штавише, на ратишту се појавио и први метални војни брод Уједињеног Краљевства, „Немезис“, па су Британци, захваљујући технолошкој супериорности млели све пред собом, неретко убијајући стотине и хиљаде Кинеза а да не изгубе ниједног свог човека. Након Дингхаја, Макаоа, Хумена и многољудног Кантона, пали су и обалски градови Амој, Вусанг и Шангај, да би флота Гордог Албиона онда кренула узводно реком Јангце до Џенђанга и Нанкинга, које је такође узела након жестоког бомбардовања.

 

Тај, Први опијумски, рат завршио се пристанком Кине да за трговину са Уједињеним Краљевством отвори пет лука, обештети британске трговце за опијум који им је одузела и изузме их од примене кинеских закона.

 

Британцима је и предато острво у близини Кантона на којем ће потом бити изграђен Хонгконг, а које су они тражили како би имали стално упориште за свој аморални посао трговине опијумом. Њега поједини историчари с правом називају „највећим шверцом дроге у историји човечанства који је спонзорисала нека држава“.

Други опијумски рат

Међутим, и након потписивања споразума из Нанкинга опијум је остао забрањена супстанца у Кини, а кретање Британаца и других странаца по земљи је било ограничено. Такав пропис, осим проширивања трговине, кочио је и слободан рад хришћанских мисионара, па је било само питање времена када ће Уједињено Краљевство и друге западне силе поново војно интервенисати.

 

И ту на сцену ступа осми ерл од Елгина, син из другог брака шкотског племића Томаса Бруса, који је ојадио атински Партенон. Џејмс Брус је 1857, након отпочињања Другог опијумског рата, постављен за опуномоћеног амбасадора за Кину и Далеки исток и у том својству је предводио бомбардовање Кантона и потписивање Споразума у Тјенцину (Тјенђину) 1858. године.

 

Он је предвиђао отварање десет нових лука за трговину са иностранством и слободу кретања страних пловила дуж реке Јангце, те налагао да Кина исплати високу новчану одштету Великој Британији и Француској. Он је тим силама пружао и могућност да отворе амбасаде у Пекингу, што су претходно деценијама тражиле. Штавише, исте године у Шангају је постигнут и договор у којем су Кинези пристали да легализују опијум.

 

Међутим, упркос свему томе, непријатељства су се наставила идуће 1859. године и Брус је од своје владе добио задатак да присили кинески двор да поштује потписане споразуме, извини се за нападе на британске снаге и плати одштету за губитак живота и материјалне трошкове које су оне претрпеле да би одбили те нападе и уопште сломиле отпор.

 

Британци и Французи одлучили су да овог пута заједничким снагама продру у Пекинг како би тамошњи двор присилили на предају. У ту сврху су прикупили близу 18.000 војника, које је из Хонгконга на север Кине, до Јантаја и Далијена, пребацила флота од чак 175 бродова. Та два обалска града брзо су пала, као и тврђаве Дагу, након чега је заузет и Тјенцин.

 

У том тренутку кинески двор је затражио преговоре, али је због увреде коју је један од чланова англо-француске делегације упутио кинеском племићу, њу заробила и одвела у престоницу. Тамо је 20 британских и француских изасланика погубљено на суров начин постепеним одсецањем различитих делова тела.

Пљачкање Пекинга

Када је западњачка војна експедиција убедљиво поразила кинеску армију, која јој је пошла у сусрет да би заштитила престоницу, Пекинг је остао без одбране.

 

Пут ка срцу кинеске државе отворио се у знатној мери и стога што је династија Ћинг била страховито економски и војно ослабљена великим религијским устанком и међуетничким сукобом познатим као Таипинг, који је 1850. покренуо хришћанин Хонг Сјућуен. У том грађанском рату, који је, касније ће се испоставити, трајао све до 1864. године, услед борби и болести, сматра се, живот је изгубило између 20 и 30 милиона Кинеза.

 

Као освету за масакр англо-француских преговарача и лекцију кинеском владару цару Сјанфенгу, који се већ био евакуисао из Пекинга, Брус је наредио пљачку и спаљивање Старе летње палате (Јуанминг Јуанг), у којој је живела царска породица и која се налазила на око осам километара од зидина Пекинга.

 

Реч је о архитектонском комплексу површине чак три и по квадратна километра са око хиљаду грађевина, који је био изграђен током 18. и 19. века. Он је садржао фине, простране вртове и старе уметнине и занатлијске производе од жада, порцелана, злата и свиле врхунског квалитета и непроцењиве културне и материјалне вредности. Њих су, поред Брусових црвених мундира, присвојили и француски солдати. У пражњењу и паљењу те величанствене палате учествовало је чак 4.000 колонијалних војника.

 

Британске и француске трупе похарале су и мању Нову летњу палату, те опљачкале и сам Забрањени град, формално седиште кинеског двора унутар Пекинга, где су чак длетима састругали злато са великих металних котлова који су служили за држање воде која би се употребила у случају пожара.

 

Постоји и запис да је осми ерл од Елгина намеравао да спали и сам Забрањени град, али да су га од тога одговорили Французи, инсистирањем да би то била превелика увреда за династију Ћинг и државу у целини, која би изазвала дубоку мржњу и знатно отежала положај странаца у Кини.

 

Наравно, британском ерлу и његовим најближим сарадницима, жељним да демонстрацијом силе казне и покоре Кинезе, није падала на памет помисао да је егзекуција неколицине британских и француских преговарача, мада суров чин, био акт очајничке и праведне борбе Кинеза за опстанак на сопственом тлу – милиони поданика цара Сјафенга били су зависници од опијума који су довлачили Британци и други западњаци, туце кинеских градова је било разорено бомбардовањем и на десетине хиљада људи убијено.

 

Нити им је сметало то што је најкрупнији мотив за њихову интервенцију у Кини била жеља да се на рачун туђих живота и здравља прави профит. Односно, да се власт и народ те земље присиле на толерисање кријумчарења дроге, која је кроз болести зависности, раст с њом повезаног криминала и исисавање сребра из кинеске економије разарало ткиво друштва и државе.

Грижа савести?

Ипак, треба и рећи да су британски племићи, чији се значајан, може се рећи и средишњи, део образовања састојао од изучавања класика, нарочито грчке митологије и уметности, били згранути поступком Томаса Бруса, седмог ерла од Елгина, те су га сматрали вандалом и обичним лоповом. Чувени шкотски песник, романтичар Лорд Бајрон, заљубљеник у класичну уметност, који се касније лично придружио грчком устанку за ослобођење од Турака, чак је написао и песму која оплакује чињеницу да су лепоту и достојанство Партенона оскрнавиле британске руке.

 

Томас Брус је због тог друштвеног притиска био присиљен да објави трактат у којем је правдао своје поступке у Грчкој. Пошто су га трошкови прикупљања и пребацивања атинског блага у Уједињено Краљевство много коштали, он не само што је изгубио углед, већ се нашао и на ивици банкрота, услед чега је морао да га понуди држави на откуп. На крају, био је присиљен да статуе уступи Британском музеју 1816. за новчану накнаду од ондашњих 35.000 фунти, која је била више него дупло мања од трошкова које је поднео да би их уклонио с Партенона и пребацио у Велику Британију (75.000 фунти).

 

И када је његов син Џејмс у питању, зна се да је краљица Викторија била незадовољна и критична у односу на чињеницу да је он спалио летњу палату кинеског цара. Мада није имала милости када су у питању кинеске молбе да заустави кријумчарење по здравље људи и функционисање друштва штетног опијума, њој сигурно није било тешко да се у мислима поистовети с трагичном судбином кинеског владара, односно, замисли како би непријатно и понижавајуће било да је неко запалио њен дворац.

 

Познато је, међутим, и то да је министар финансија из доба Другог опијумског рата Вилијам Гледстоун, који ће касније постати и премијер, рекао да живи у страху од божјег суда Енглеској због неправде коју је причинила Кини.

 

Но, упркос моралном вајкању, Уједињено Краљевство је наставило да ту дрогу продаје Кинезима све до 1907. године, када је домаћа производња квалитетног опијума у најмногољуднијој земљи света коначно у потпуности елиминисала потребу за увозом. У то време, међутим, династија Ћинг је већ бројала своје последње дане.