Мосул је важан транспортни чвор између Ирака, Ирана, Сирије и Турске, а и најбогатије је подручје нафтом у Ираку, па није чудно што се за њега води борба. Међутим, у њему се показало колико је слаба регуларна ирачка војска и колико је дубок раздор у читавом ирачком друштву.
У ноћи између 16. и 17. октобра, артиљерија и авијација ратне коалиције на челу са САД почела је да бомбардује позиције милитаната терористичке организације ДАЕШ у источним предграђима Мосула. Овим је отпочела операција за његово ослобађање.
Овај град je у јулу 2014. године практично без испаљеног метка напустила ирачка војска, остављајући за собом најбоље из свог војног арсенала. Терористи су га одмах претворили у своју престоницу у Ираку. Почетком марта ове године, ирачка војска је уз подршку међународне коалиције на челу са САД покушала да поврати град, али се офанзива завршила потпуним крахом. И ево, након пола године припрема, антитерористичка коалиција је кренула по други пут да окуша срећу.
„Ослободиоци“ у покушају изгледају као да су скупљани с конца и конопца. Нема кога ту нема: ирачка војска, која први пут ратује раме уз раме са курдским пешмергама, иза којих стоји Вашингтон, ту су и Курди Радничке партије Курдистана, које САД слабо контролишу (борци из Турске и Сирије), шиитска самоодбрана, иза које стоји Иран, малобројни муслимани-сунити из бедуинских племена, које подржавају Турска и Саудијска Арабија, одреди Језида, а ту су и одреди хришћанске милиције, турска војска, специјалне снаге из Велике Британије, Француске и Турске, 5.000 припадника америчких приватних војних компанија. Званично, Американци су тамо само саветници. Подршку из ваздуха пружају авиони западне коалиције који бомбардују шта стигну, не водећи рачуна да ли се ради о позицијама терориста или о цивилном објектима. Све укупно око 120.000 савезника, док се у граду налази између 6 и 10 хиљада терориста.
Офанзива се води из три правца: са севера и истока прстен стежу пешмерге, док са југа напада ирачка војска уз подршку шиитске самоодбране, као и америчка коалиција. Са северозапада наступају Турци.
Интересантно је да ДАЕШ већ две године држи овај град од милион и по становника помоћу само неколико хиљада терориста. Многи су се питали како је могуће да тако велики град не може сам, без помоћи споља, да истера једну мало већу групу наоружаних терориста. Одговор се крије у међуверској мржњи која је кулминирала обарањем режима Садама Хусеина 2003. године. У граду већину чине сунити, а с обзиром на то да су терористи такође сунити, а званична власт у Багдаду је шиитска, становници Мосула су се приклонили ДАЕШ-у. Многи се плаше да би, ако коалиција заиста преузме власт у Мосулу, могло доћи до освете шиита над сунитима. Из тог разлога, Турска се већ спрема за нови талас избеглица — око 750.000 људи. Међутим, постоји могућност да су Американци, Курди, Турци, шиитска самоодбрана и званични Багдад већ постигли усмени договор да у град не уђу ни Курди ни шиити, а да након завршетка операције регуларну војску замене снаге безбедности, нека врста војне полиције.
Ако терористи осете да немају шанси да задрже град, врло је могуће да ће га организовано напустити. Треба нагласити да се ради о искусним борцима који где год да оду могу направити озбиљан проблем. Посебно имајући у виду прилично лоше стање регуларне ирачке војске. Да ли ће прећи у пустињу Џазиру, где ДАЕШ поседује базу, или ће можда наставити партизански рат у Мосулу, можда ће се појавити у неким другим ирачким градовима као што су Фалуџа или Тикрит, а можда их, врло вероватно, видимо у Алепу или Дамаску. Све је могуће. Границе им не представљају проблем — практично су избрисане. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је већ упозорио да ће, ако до тога дође, Русија предузети како политичке тако и војне мере. Министарство одбране Русије пажљиво прати ситуацију у Мосулу користећи ваздушно-космичка средства извиђања, укључујући дронове.
Питање које многе занима јесте: зашто су САД баш сада одлучиле да крену у офанзиву на град? Због престижа или из жеље америчког председника Барака Обаме да помогне свом саборцу из Демократске партије Хилари Клинтон на предстојећим председничким изборима? Можда и да би се терористи из Мосула усмерили у Сирију?
У жељи да уради бар нешто позитивно по чему ће остати запамћен, Обама је одлучио да победи макар у једној бици. Тешко да је битка за Мосул битка која ће се преносити с колена на колено, али амерички медији су одлучили да од тога направе прави спектакл. Они директно преносе ситуацију у Мосулу, згражавајући се над варварством терориста. Свакога дана смо сведоци зверских убистава на стотине цивила, чије слике обилазе свет. И у читавој тој хистерији појављује се америчка војска која решава ситуацију (у некој догледној будућности). Тамо, наравно, има много више других учесника у тој операцији, али Американци представљају да је њихова улога одлучујућа. У таквом сценарију Обама ће покупити ловорике, а Клинтонова председнички мандат. Можда Обама добије и надимак „ослободилац“, и улицу у центру Мосула, као Бил Клинтон у Приштини. Што је Обама гори од њега?
Врло је могуће да ће доћи и проћи амерички избори, а терористи ће се и даље шетати Мосулом. Ако и буде ослобођен, вероватно од њега неће остати камен на камену. ДАЕШ се добро припремио: миниране су зграде, путеви, подигнуте барикаде, ископани ровови у многим местима, напуњени запаљивим супстанцама. Показују да су спремни да искористе милион и по становника града у својству живог штита.
Сама помисао да се на једној страни налази 120.000 војника, да у граду живи милион и по људи који су наводно против терориста, ствара утисак да ових 10.000 верских фанатика нису људи већ терминатори, чим одолевају тако дуго. Они, не само да се добро бране већ и нападају. Прошле недеље су напали Киркук. Ово само показује да није важан квантитет већ квалитет јединица, који антитерористичка коалиција на челу са САД очигледно не поседује. Једна солидна дивизија неке нормалне војске вероватно би и једне и друге за само неколико дана растерала.
Тагови: Мосул