НОБЕЛОВАЦ СТИГЛИЦ: Грци реците НЕ и прогласите банкрот

Растућа заједљивост у Европи резултат је горке завршнице договора између Грчке и њених кредитора. Штавише, европски лидери су коначно почели да откривају праву природу спора око дуга и одговор није пријатан: ради се о моћи и (не)демократији много више него о новцу и економији, рекао је Џозеф Стиглиц, добитник Нобелове награде за економију и професор са престижног Универзитета Колумбија.

Своје виђење ситуације у Грчкој, професор Стиглиц опширно је описао за Пројекат Синдикат, међународну асоцијацију коју чине 404 новине из 149 свијета.

Програм који је „Тројка“ (ММФ, ЕК, ЕЦБ) прије пет година наметнула Грцима довео је до пада БДП за чак 25 процената. Тешко је пронаћи такву економску депресију која је донијела толико катастрофалне посљедице: незапосленост међу младима је невјероватних 60 процената.

Запањујуће је да је „Тројка“ одбила да прихвати одговорност за било коју посљедицу или макар призна колико су биле лоше њене прогнозе и модели.

Али, оно што још више изненађује јесте да европски лидери из тога нису ништа научили. „Тројка“ и даље инсистира на томе да Грци постигну буџетски суфицит (без плаћања камата) од 3,5 одсто БДП-а до 2018. године.

Економисти широм свијета осудили су тај циљ као казну јер ће његово реализовање неминовно довести до још дубље кризе. Заиста, чак и ако дуг Грчке буде реструктуиран, земља ће остати у депресији ако се гласачи на референдуму обавежу да ће послушати „Тројку“.

Што се тиче трансформације великог дефицита у суфицит, неколико земаља прошло је кроз сличну судбину која је задесила Грке у посљедњих пет година. Иако су трошкови у односу на људску патњу веома високи, недавни приједлози владе Алекиса Ципраса кренули су у сусрет испуњавању захтјева својих кредитора.

Требало би да буде јасно: скоро ништа од огромне количине новца која је дата Грчкој у ствари није завршила тамо. Он је потрошен на исплату приватних сектора кредитора – укључујући њемачке и француске банке. Грчка је добила врло мало, али је зато платила високу цијену за очување банкарског система поменутих земаља.

ММФ-у и другим „званичним“ повјериоцима не треба новац који се захтијева. Испод уобичајеног пословног сценарија, добијени новац би највјероватније поново био позајмљен Грцима.

Али, да поновимо, не ради се о новцу. Ради се о „роковима“ који тјерају Грчку да се покори и да прихвати неприхватљиво – не само мјере штедње, већ и друге регресивне мјере и казнену политику.

Зашто би Европа радила тако нешто? Зашто лидери ЕУ здушно критикују референдум и одбијају да продуже рок за исплату рате ММФ-у и за неколико дана? Зар се сва Европа не заснива на демократији?

Грци су у јануару изгласали владу која је обећала да ће прекинути са мјерама штедње. Ако влада просто испуњава своја изборна обећања, досад би већ одбацила све приједлоге. Али, сада је шанса дата Грцима да се изјасне по овом питању, тако критичном за будућу добробит своје земље.

Та брига око легитимитета није у складу са политиком еврозоне која никада није била демократски пројекат. Већина влада чланица зоне није тражила сагласност свог народа да преда монетарну сувереност Европској централној банци.

Када је Шведска то учинила, Швеђани су рекли НЕ! Они су процијенили да ће незапосленост да расте ако је монетарна политика земље диктирана од стране Централне банке која се плиткоумно фокусира само на инфлацију (и такође да неће бити довољно пажње посвећене финансијској стабилности). Економија би патила, јер је економски модел који подупире еврозону заснован на однсима моћи које угрожавају раднике.

И, наравно, оно што видимо данас, 16 година откако је еврозона институционализовала те везе, јесте антитеза демократији: многи европски лидери вољели би да виде крах љевичарске владе Алексиса Ципраса.

На крају крајева, није баш згодно имати у Грчкој владу која толико одскаче од постављене политике која је урадила толико на повећању неједнакости у многим развијеним земљама, и која је толико посвећена сузбијању необуздане моћи богатства. Изгледа да вјерују да на крају могу оборити грчку владу малтретирајући је да прихвати споразум који је дијаметралан са њеним мандатом.

Веома је тешко посавјетовати Грке како да гласају 5. јула. Ниједна алтернатива – одбијање или одобравање „Тројке“ – неће бити лака и доноси огромне ризике. „ДА“ глас значио би депресију којој се крај не назире. Можда би осиромашена земља – она која је продала сву своју имовину и из које су се млади иселили – коначно добила опроштај дуга; можда би као смежурана средњеразвијена економија коначно добила помоћ од Свјетске банке. Све то би се могло десити у наредној декади, или оној иза.

Насупрот томе, „НЕ“ глас барем би отоворио могућност да Грчка, са својом јаком демократском традицијом, судбину узме у своје руке. Грци би тако добили прилику да обликују своју будућност и можда не би били просперитетни као у прошлости, али са далеко више наде у односу на бескрупулозно мучење у садашњости.

Тагови: Грчка, ЕУ, ММФ, Џозеф Штиглиц