Митрополит Антоније (Паканич): Одбрана светиња и права верника је облик исповедништва!
1. Ваше Високопреосвештенство, дозволите да Вам се захвалимо на спремности да дате интервју за наш портал. Прво питање гласи: каква је тренутна ситуација у погледу претње потпуне забране Украјинске Православне Цркве и заплене њених храмова и имовине?
Процес забране Украјинске Православне Цркве, нажалост, и даље траје, и не треба очекивати да ће у скорије време бити скинут са дневног реда, упркос томе што је очигледно апсурдан и што противречи важећем Уставу Украјине, другим законодавним актима и међународном праву. До сада су у оквиру наведеног судског поступка већ одржана три рочишта, а следеће је заказано за 24. фебруар 2026. године. Поред тога, у појединим регионима постоје покушаји ограничавања рада Украјинске Православне Цркве на локалном нивоу, као и покушаји одузимања и касније предаје храмова и манастирских комплекса другој конфесији. Присутни су и бројни облици вршења правног и административног притиска на наше заједнице, који се односе на имовину и регистрацију верских организација.
Сад се више чак ни не труде да организују фиктивне скупове ради наводног „преласка“ у „Православну цркву Украјине“ („ПЦУ“), већ се храм или друга црквена имовина тајно укњижавају на ту конфесију, након чега нови „власници“ долазе код нашег свештеника и саопштавају да храм више не припада нама. При томе државне безбедносне структуре осигуравају спровођење таквих одлука.
Управо на тај начин се остварују такозвани „слободни прелази“ наших парохија у „ПЦУ“, о којима представници те конфесије тако радо говоре у јавности.
Истовремено, треба истаћи да питање потпуне и свеобухватне забране Украјинске Православне Цркве остаје правно и практично изузетно сложено, с обзиром на то да је реч о огромној верској заједници која има милионе верника, хиљаде парохија, манастира и свештенослужитеља. Сваки покушај потпуне забране неминовно би довео до озбиљних правних, друштвених и хуманитарних последица. Искуство показује да, чак и када нам храм бива одузет, верници и свештеници остају верни Украјинској Православној Цркви. У таквим случајевима су принуђени да се ради богослужења окупљају у становима или у другим просторијама прилагођеним за ту сврху. Одузети храмови, нажалост, у већини случајева остају празни, јер они који су их заузели никад нису ни намеравали да у њих долазе. За њих је то само политичка акција која понекад има политичке мотиве, али се чешће руководе финансијским интересима.
Са црквене тачке гледишта, важно је да се нагласи оно што је главно: Црква се не поистовећује са имовином и грађевинама. Храмови и манастири јесу велика светиња и драгоцено историјско наслеђе, али сама Црква живи пре свега у Евхаристији, у вери и у заједници верних.
Историја познаје бројне примере у којима је Црква била лишавана храмова, али није престајала да буде Црква. Истовремено, одбрана светиња и законитих права верника не представаља политичку борбу, већ облик исповедништва, који се остварује мирно, законито и са хришћанским достојанством. Црква је и раније пролазила кроз слична времена. Стога су данас изузетно умесне речи апостола: „Жалосте нас, а свагда се радујемо; сиромашни смо, а многе обогаћујемо; ништа немамо, а све поседујемо“ (2 Кор. 6, 10).
У коначном, судбина Цркве се налази у рукама Божијим, и никаква спољашња лишавања не могу уништити Тело Христово. Суочавајући се са искушењима Црква не треба да покаже страх, већ верност и уздање у Господа, Који је рекао: „И ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).
2. Више пута смо читали о проблему насилних запоседања храмова Украјинске Православне Цркве од стране присталица ткз. Православне цркве Украјине, коју је признао Константинопољски патријархат. Ова противправна дејства праћена су пребијањима верника и скрнављењем светиња. У Черкасима је, на пример, приликом једног напада умало био убијен надлежни архијереј. Реците нам, молимо Вас: да ли је Украјинска Православна Црква током свег овог периода безакоња добила макар неки сигнал из Константинопоља да Фанар осуђује отимање храмова и да је спреман да уложи напоре ради заустављања противправних поступака присталица „ПЦУ“?
Није нам познато да је Константинопољска патријаршија дала било какве јавне, званичне и недвосмислене изјаве у којима би јасно и изричито осудила насилно запоседање храмова Украјинске Православне Цркве, насиље над верницима, скрнављење светиња или нападе на архијереје и свештенство. Такође, нису упућени ни јавни апели присталицама „ПЦУ“ са позивом на хитно обустављање таквих радњи и на поштовање канонског и грађанског поретка.
Ово ћутање наши верници доживљавају изузетно болно и саблажњиво, пошто су у црквеној свести насиље, принуда и отимање светиња суштински неспојиви с духом аутентичног хришћанства.
Свети оци су недвосмислено учили да се истина Цркве не утврђује силом и да благодат Божија не може дејствовати кроз безакоње. Тако, на пример, свети Јован Златоусти јасно истиче: „Цркви није потребно насиље, јер је истина снажна сама по себи.“
Истовремено, треба нагласити да одговорност за конкретна противправна дела пре свега сносе они који их чине, и да никакве црквено-политичке одлуке не могу служити као оправдање за пребијања, претње и скрнављење храмова. Ћутање или одсуство јасне моралне оцене од стране црквених ауторитета, какви год да су њихови мотиви, не ослобађају појединце личне одговорности пред Богом.
Украјинска Православна Црква је у овој ситуацији изабрала пут трпљења и молитве, не узвраћајући злом за зло и настављајући да сведочи о Христу не силом, већ верношћу, што је у потпуној сагласности са јеванђелским и светоотачким духом. Како је говорио преподобни Максим Исповедник, „истина не слави победу онда кад порази противника, већ онда када се очува љубав“.
3. Грчки медији су писали да би једна од могућности за решавање црквене кризе у Украјини могла бити уједињење Украјинске Православне Цркве и „ПЦУ“. Колико је такав сценарио реалан?
Сви ми дубоко саосећамо и патимо због поделе православног друштва у нашој земљи. Ипак, црквени живот има своје унутрашње законе, који морају бити полазиште у решавању свих насталих проблема. Покушај да се питање уједињења Украјинске Православне Цркве и „ПЦУ“ сагледа искључиво или превасходно у политичком или рационалном кључу представља погрешан приступ; оно пре свега захтева поштовање црквених, канонских и духовних принципа.
У православном богословљу и црквеној пракси, уједињење Цркава није административни акт нити спајање структура, већ успостављање истинског јединства у Духу и Истини, заснованог на заједничарењу у Светим Тајнама, на признавању канонских основа и на узајамној љубави у Христу.
Одговарајући на ово питање од самог почетка треба да одредимо исправну црквену перспективу, будући да се у световним, па чак и у појединим црквено-публицистичким расправама, често мешају појмови који су у православној свести суштински различити. У Православљу је уједињење могуће искључиво као обнова канонског и евхаристијског јединства, а не као компромис између верских структура или као административно спајање организација. Црква није заједница која се заснива на нагодби, већ Тело Христово, које живи благодаћу Светога Духа. Управо зато треба јасно рећи: уједињење је могуће искључиво на канонским основама. Историја Цркве сведочи да се свако истинско васпостављање јединства остваривало кроз повратак у канонско општење, обнову апостолског прејемства, као и кроз покајање због црквених подела и безакоња. Без тога може бити речи само о спољашњем договору, али не и о црквеном јединству.
Са становишта канонског права Православне Цркве, „Православна црква Украјине“ („ПЦУ“) настала је ван канонског поретка, без законитог апостолског прејемства и од расколничких структура које су раније биле осуђене. Треба још једном подсетити да су до 2018. године такозвану Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије и Украјинску аутокефалну православну цркву, које су се касније ујединиле у „ПЦУ“, све помесне православне Цркве, укључујући и саму Константинопољску патријаршију, сматрале расколничким заједницама. Није спроведен ниједан поступак предвиђен канонским правом Православне Цркве, нити у складу са његовим духом и традицијом за повратак расколника под окриље Цркве. Остварена је легализација, а не исцељење раскола. Сходно томе, не може се говорити о „уједињењу двеју Цркава“ у строгом православном смислу, јер Црква не може ступати у јединство са оним што не пребива у њеном канонском и тајинском бићу.
Према томе, у облику у којем се уједињење понекад представља у медијима — као компромис или међусобно признање без канонског разрешења проблема оно није одрживо и неприхватљиво је за Православну Цркву. Оно противречи самим темељима црквеног бића и оспорава појам благодати, светих тајни и апостолског прејемства.
Ипак, хтео бих да још једном нагласим: ми желимо и молимо се да у границама наше земље постоји једна јединствена Црква — али управо она Црква коју је основао Христос Спаситељ, за коју је заповест љубави камен темељац, а канонске норме основно средство у решавању како једноставних, тако и сложених питања.
4. У Украјини делује егзархат Константинопољске патријаршије. Да ли је реч о утицајној структури? Може ли он постати средиште које би окупило оне православне архијереје и вернике који ни под којим условима не желе да пређу у „ПЦУ“? Колико је уопште реално васпостављање општења између Украјинске Православне Цркве и Константинопољске патријаршије?
Пре свега, треба јасно истаћи основни принцип: у Украјини постоји једна једина канонска Православна Црква — Украјинска Православна Црква. Управо она поседује непрекинуто апостолско прејемство, канонску јерархију, пуноћу тајинског живота и дубоку историјску укорењеност у животу православног народа Украјине. У том смислу, само је Украјинска Православна Црква у стању да истински уједини вернике — не административно или организационо, већ евхаристијски, у Христу и у благодати Светога Духа.
Што се тиче егзархата Константинопољске патријаршије у Украјини, он не представља утицајну нити самосталну црквену структуру. Његово постојање има пре свега помоћни и представнички карактер. Стога схватање да би егзархат могао постати некакав алтернативни „центар уједињења“ за православне архијереје и вернике који не прихватају „ПЦУ“, не одговара православној еклисиологији. У православљу не уједињује сама структура, нити јурисдикцијска припадност као таква, већ пребивање у канонској Цркви, у којој се чувају апостолска вера, канонски поредак и евхаристијско јединство. Ван тога није могуће створити било какав нови „центар“.
Када је, пак, реч о могућности обнове општења између Украјинске Православне Цркве и Константинопољске патријаршије, треба истаћи да Црква по својој природи увек живи у складу с надом у мир и у васпостављање заједништва, јер су поделе рана на Телу Христовом. Ипак, таква обнова се може остварити искључиво на темељу канонске истине, а не путем прећуткивања или игнорисања постојећег кршења црквеног поретка.
Истинско обнављање општења могуће је само уз признање Украјинске Православне Цркве као једине канонске Цркве у Украјини, уз одустајање од пружања подршке расколничким структурама и повратак саборном, општецрквеном начину решавања питања која се тичу пуноће васељенског православља.
Без тога, никакви спољашњи облици „суживота“ или стварање „паралелних центара“ неће довести до истинског мира у Цркви.
5. Како гледате на најављени долазак римског папе у Кијев? Да ли би таква потенцијална посета могла довести до појачаних настојања усмерених на формирање уније у Украјини?
Приликом одговора на ово питање пре свега треба узети у обзир став самог римског папе, који је у више наврата наглашавао да свој могући долазак у Кијев условљава искључиво окончањем рата и успостављањем мира. У том смислу, не ради се о непосредним практичним корацима, већ о хипотетичкој посети коју сам папа превасходно сагледава у хуманитарном и симболичком кључу — као гест солидарности са страдалним народом и као позив на прекид насиља.
Са православног становишта, ниједан долазак предстојатеља Римокатоличке цркве на простор традиционалног православног присуства не може се сматрати потпуно неутралним с обзиром на то да историјско искуство сведочи о томе да је унијатска проблематика увек била повезана са болним искуствима, поделама, као и са озбиљним еклисиолошким и богословским противречностима. Сећање на те догађаје и последице и даље је живо и не може бити занемарено.
Такође треба нагласити да Православна Црква принципијелно одбацује унију као пут ка јединству, јер је истинско јединство могуће искључиво у истини вере, а не путем потчињавања једне црквене традиције другој. Овај став је више пута јасно изражен на свеправославном нивоу, између осталог и у православно-католичким дијалозима. Узгред речено, управо такав приступ је био истакнут и у заједничкој изјави након сусрета Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила и папе Франциска 2016. године на Куби. Јединство се не може градити на релативизацији догматских истина нити на замагљивању еклисиолошких разлика. Црква је, стога, позвана да будно стражари и да чува веру која јој је предана, али истовремено да не подлеже страховима и гласинама. Како учи апостол Павле: „Све испитујте, доброга се држите“ (1 Сол. 5,21).
На крају крајева, судбина Православља у Украјини се не решава спољашњим посетама нити дипломатским гестовима, већ верношћу Цркве Христу, очувањем канонског поретка и живим, благодатним црквеним животом. Управо то, а не унија у било ком облику, остаје истински пут Цркве.
