МИСИЈА ЗАВРШЕНА, ВОЈСКА ОСТАЛА: Успеси и грешке америчке кампање у Ираку

Екстремисти ће наставити са експлозијама, нападаће цивиле и разбуктаваће мржњу, упозоравао је Барак Обама када је објавио крај војне операције у Ираку, која је однела животе 100-300.000 људи а америчке пореске обвезнике коштала два трилиона долара. Коалиција је завршила мисију. Од тада је прошло десет година, а Американци су још увек у Багдаду.

„У ове сате коалиционе снаге почињу војну операцију за разоружање Ирака, ослобађање његовог народа и заштиту света од смртне опасности“, овим речима председника Џорџа Буша млађег 19. марта 2003. године, Сједињене Државе су напале Ирак.

Сат и по касније ракете „Томахавк“ поморског базирања су из Персијског залива погодиле прве циљеве, а коалиција је кренула у офанзиву на граници са Кувајтом.

Почетак ирачке кампање

За Сједињене Државе ово је био још један корак у рату објављеном међународном тероризму након терористичког напада 11. септембра 2001. године. Џорџ Буш је обећао свом народу да ће кривци бити кажњени. Рат у Авганистану није довео до хватања „терориста број један“ Осаме бин Ладена. Али Американци су прешли на другог лидера — Садама Хусеина. Тврдили су да гледа кроз прсте терористима.

Америчка јавност је била унапред припремљена за нову ирачку кампању. Џорџ Буш је први пут у јануару 2002. године проговорио о додавању још једне карике „осовини зла“. У септембру је са говорнице Генералне скупштине УН запретио да ће рат постати неизбежан ако се Хусеин не разоружа.

Конгрес је убрзо предао резолуцију на потпис председнику, којом се одобрава употреба силе против Ирака, а Сенат одобрио повећање војних трошкова за рекордних 37,5 милијарди долара у деценији — на 355,1 милијарди.

У јануару 2003. године Буш је саопштио да америчке обавештајне службе имају доказе да Садам Хусеин крије оружје за масовно уништење, конкретно споре антракса. И мада је на крају у Ираку пронађено само хемијско оружје које је остало од 1980-их година, ово је постало званични повод за операцију „Ирачка слобода“.

Инвазија на брзину

Трупе САД и Британије су биле много моћније од ирачких. Активна фаза операције је трајала 26 дана и већ 1. маја 2003. године је све било завршено. Почела је дуга окупација и лов на Садама Хусеина.

Ухваћен је девет месеци касније током мисије „Црвена зора“. Снимци на којима рашчупаног Хусеина извлаче из скровишта у близини родног Тикрита су обишли читав свет. Хусеин је имао испражњени пиштољ, који је Џорџ Буш касније чувао као трофеј, и кофер са 750 хиљада долара.

Две године касније, бивши председник је осуђен на смрт вешањем. Међутим, рат није био завршен. Талас међурелигијског насиља је запљуснуо Ирак.

Нефункционална држава

„Американци су у Ираку наишли на многе проблеме не само међуверске природе“, истиче Руслан Мамедов, координатор за блискоисточне програме Руског савета за међународне послове. „Гомилао се један слој за другим и добили смо нефункционалну државну формацију, која се након америчке инвазије суочила са огромним бројем потешкоћа.“

После затишја 2004. године, заоштрила се конфронтација сунитске мањине, која ја била на власти под Садамом Хусеином, са шиитском и курдском већином.

Годину дана касније, први пут за 50 година, у земљи су одржани вишестраначки парламентарни избори, мада уз претње милитаната. Иако су сунити изборе практично бојкотовали, формирана је прелазна влада која је требало да представи нови устав.

Процес је успорен због контрадикција између шиита, Курда и сунита. Последњи нису били задовољни перспективом за савезну структуру земље, укидањем партије Баас и другим одредбама које су више биле у интересу шиита и Курда. Али устав је ипак усвојен и формиран је нови парламент. Међутим, ово није спасило земљу од насиља.

Сунити, који су традиционално били део главне политичке елите у земљи, укључујући Садама Хусеина, нису желели да се одрекну власти.

Крвопролиће се наставило, цивили су умирали и бежали из земље. Буш је 2007. године послао још 21500 војника у Ирак и донео стратегију „Велики талас“. Веровало се да ће она зауставити међуверски сукоб, али то се није десило. На крају чак и најзаштићеније подручје Багдада, „зелена зона“, није више било безбедно.

Доласком Барака Обаме у Белу кућу одлучено је да се америчке трупе повуку из Ирака. До лета 2010. године, 90 хиљада војника је враћено у домовину. У земљи их је остало око 50 хиљада. А 31. августа Обама је најавио потпуни прекид америчке војне операције у Ираку.

Шокантан биланс у жртвама и новцу

Државност и институти безбедности које су САД покушале да изграде у Ираку, по мишљењу Руслана Мамедова, показали су се као неодрживи: „Ове структуре нису биле спремне да одговоре на спољне и унутрашње претње. Након завршетка америчке кампање и избора, тадашњи премијер Нури ел Малики предузео је жестоке потезе да централизује власт и прогонио непожељне политичаре. Након одласка САД ништа га није спутавало, и на крају је значајан део ирачког друштва, посебно сунити, маргинализован“.

Међутим, главна погрешна процена Вашингтона је сунитска милиција, која је помагала Американцима у борби против радикалних група. „Омладина је једноставно отишла кући са оружјем. Те групе нису биле укључене у општи систем безбедности, остале су без плата, њихови лидери су били прогоњени“, рекао је Мамедов. Управо је тежак положај сунита довео до ширења радикалних идеја. Сви су преживели шок 2014. године: Исламска држава је заузела северозапад земље, а ирачка влада је изгубила контролу над половином територије“, подсећа Мамедов.

Ирак је ипак победио Исламску државу, једним делом и због повратка Американаца. Али генерално, назвати америчку операцију успешном је велико претеривање, нагласио је експерт.

Још се не зна колико је тачно Ирачано умрло током рата. Према подацима америчких медија: од 100 до 300 хиљада. СЗО истиче да је само у прве три године било од 150 до 223 хиљада жртава. Постоје процене и на 700 хиљада.

Американци су претрпели мање губитака: око 4,5 хиљада војника је погинуло, 30 хиљада је рањено. Укупно 1,5 милион америчких држављана је служило у Ираку. Напад је коштао пореске обавезнике више од два трилиона долара, укључујући све исплате ветеранима и њиховим породицама.

Ирак остаје талац

У САД не постоји консензус о сврсисходности те мисије, истиче Викторија Журављева, шеф програма северноамеричких истраживања Руске академије наука: „Упркос одсуству оружја за масовно уништење и Хусеинових веза са Ал Каидом, став Републиканске странке је недвосмислен — одлука је била исправна у смислу психолошког утицаја на сваког ко помисли на нешто слично ономе што се десило 11. септембра. Кампања одмазде је прошла успешно“.

Ипак, у друштву се операција у Ираку доживљава као непотребна и претерана. Нарочито након што је Буш у мемоарима открио да је одлуку донео под притиском, истакла је Журављева.

Упркос обећањима Барака Обаме и Доналда Трампа, Американци остају у Багдаду. Ирак је важан за Вашингтон, а ова земља остаје талац америчко-иранске конфронтације.