Мир као порука из Минска: Шта је Лукашенко поручио у интервјуу за амерички Тајм?

Интервју који је председник Белорусије Александар Лукашенко дао недавно америчком магазину Тајм представља један од његових најотворенијих медијских наступа у последњој деценији. Иако је у Србији прошао углавном незапажено, овај разговор заслужује пажњу, јер не нуди само увид у личне ставове дугогодишњег белоруског лидера, већ и у једну ширу геополитичку визију, у којој Минск покушава да се позиционира као посреднички фактор у свету који пуца по шавовима.

Важна напомена је да је интервју трајао више од два сата, а део разговора се наставио и у неформалном делу, што говори о дубини и озбиљности овог интервјуа. У ери политичких флоскула и пажљиво изрежираних наступа, оволики простор за отворен дијалог није чест.

За разлику од уобичајених политичких интервјуа, у којима лидери понављају утврђене ставове и избегавају било какве личне наговештаје, Лукашенко овде наступа отворено, често говори у првом лицу једнине, не крије дилеме, али ни уверења. Између редова се може прочитати више него што је речено.

Он је као државник преживео и побеђивао све што му је историја донела: и обојену револуцију, и санкције, и међународну изолацију.

Оно што овом интервјуу даје тежину је Лукашенков јасан став о томе какву позицију Белорусија жели у глобалном поретку. Он открива да је Минск последњих месеци деловао као дискретан канал комуникације између Вашингтона и Москве.

Према његовим речима, белоруска страна је омогућила комуникацију преко својих безбедносних структура, уз укључивање Министарства спољних послова када је било потребно. Он лично је, како каже, контролисао тај процес. Иако не открива конкретне податке, Лукашенко наговештава да евентуални сусрет Путина и Трампа не би био могућ без подршке Минска.

Иако делује као изненађење, оваква позиција није нова. Белорусија је и раније деловала као домаћин мировних преговора о Украјини, али сада Лукашенко поново покушава да активира тај статус не као молбу, већ као понуду:

„Ако неко жели да оконча овај рат, Минск је отворен. Ми немамо интерес за рат. Имамо интерес за мир.“

О преговорима са званичним представницима САД

Према речима Лукашенка, односи између Минска и Вашингтона некада су били релативно позитивни. „Чак сам играо хокеј у истом тиму са амбасадором САД“, истакао је Лукашенко. Међутим, од почетка специјалне војне операције коју је покренула Русија, односи су се озбиљно погоршали. Ипак, канали комуникације никада нису били потпуно затворени. „Контакти су се одвијали преко обавештајних служби, под мојом контролом“, објаснио је он.

Лукашенко је поменуо да је на америчкој страни кључна фигура у овим преговорима био Кристофер Смит, заменик помоћника државног секретара САД, кога у шали зове „ЦИА агентом“. „Састали смо се већ пет пута“, рекао је он, додајући да је управо Смит имао важну улогу у организовању посета америчких званичника Белорусији, укључујући долазак специјалног изасланика председника САД за Украјину Кита Келога.

Ипак, како је додао, Белорусија није имала за циљ да одмах постигне укидање санкција, уз сумњу да Американци заиста желе потпуну нормализацију односа те две земље: „САД и даље немају амбасадора у Минску, што показује да је ситуација компликована.“ Ипак, ако би санкције биле укинуте, то би представљало велики корак напред.

Лукашенко је прокоментарисао и ослобађање затвореника, што је био један од очекиваних конкретних резултата преговора. „Ослобођени нису били бегунци нити су учествовали у тим преговорима. Они који су тражили укидање казне били су политички активисти, али остали су лица са криминалним делима. То је била моја одлука о помиловњима и то су наши договори са Американцима“, нагласио је председник.

Лукашенко је поновио да је од почетка конфликта у Украјини позиција Белорусије била да је неопходно тражити мирно решење путем преговора. „Белорусија се труди да обезбеди дијалог и инсистира на повратку преговорима.“

Он је открио да су разговори најчешће вођени преко обавештајних служби, а у преговоре су укључени војни и цивилни представници, посланици и омбудсмани. „Технички преговори се одвијају у Белорусији под мојом контролом. Имам блиске односе са Русима и Украјинцима, они су нам као рођаци. Желим да све буде у реду“, рекао је Лукашенко и додао да Белорусија посредује у случајевима када Русија и Украјина не могу директно да се сретну.

Посебно је нагласио улогу Белорусије у организовању размене тела погинулих између Русије и Украјине, укључујући железнички транспорт који је обновљен посебно за ту сврху. „Украјинци су тражили да транспорт иде преко Белорусије, са условом да само Белоруси управљају транспортом“, прецизирао је председник.

Лукашенко је јасно ставио до знања да ће Белорусија наставити да буде платформа за посредовање и дијалог, са циљем постизања трајног мира у региону. Ипак у завршници интервјуа наводи да Русија неће бити поражена у овом рату док Украјна може итекако, и да је последњи час да дође до договора и до мира. Решење види прво у договору између САД и Русије, а након тога да се у договоре укључи украјинска страна. Путин јесте спреман за мировне преговоре, али САД морају да га третирају с поштовањем. Док Трамп има историјску улогу да буде миротворац у овом сукобу између Русије и Украјине.

У времену у којем се већина држава отворено сврстава на једну или другу страну, овакав став је реткост. И то је управо оно чиме Лукашенко жели да се позиционира, као прагматични посредник у епохи непомирљивих сукобљених страна.

Он у интервјуу не штеди ни Запад ни Исток. Јасно даје до знања да је Белорусија савезник Русије, али исто тако наглашава да тај савез има границе: „Ни Москва од мене никада није тражила да директно уђем у рат. Знају шта би то значило. То не би био сукоб са Украјином, то би био директан сукоб са НАТО. Да ли то неко жели? Ја не.“

Ово је важна порука, јер долази у тренутку када многи на Западу гледају на Белорусију као на продужену руку Кремља. Лукашенко, међутим, показује да је свестан последица и да неће ући у сукоб само зато што је „непријатељ пријатељевог непријатеља“. Он одбија улогу пешака.

Централна порука коју Лукашенко упорно понавља јесте важност мира, али не као баналне фразе, већ као темељне државне политике:

„Мир је важнији од власти. Можете имати све, али ако немате мир, све пада у воду. Ја сам то разумео пре много година.“

У његовим речима се не осећа слабост, већ чврстина, нека врста државничке зрелости која одступа од балканске или источноевропске навике да се стабилност гради преко страха и контроле. За Лукашенка, мир је валута од непроцењиве вредности:

„Ако моја земља може бити место где ће се велике силе сести за сто и договорити, ја сам спреман. Нећу инсистирати на томе да будем део историје, али ако можемо спречити да људи и даље страдају, вреди уложити напор…“

С обзиром на трајање његове власти, Лукашенко би се лако могао уклопити у наратив „вечитог председника“, али овај интервју показује нешто сасвим супротно. Уместо да говори о својој снази, он говори о важности постојаности. Уместо да нападне Запад, он предлаже сарадњу. Уместо да себе стави у први план, он нуди платформу за друге.

То је ретка појава у савременој политици. Без обзира да ли се неко слаже са његовом политиком или не, оваква врста државничког наступа не сме бити игнорисана.

Сопствени интерес пре свега – порука малим земљама

Интервју Лукашенка шаље поруку да земље које пасивно прихватају туђе интересе и без отпора усвајају политику великих сила, не могу бити озбиљно схваћене, а тек не могу да обављају посредничку улогу. Највећа грешка коју једна држава може направити је одрицање од сопствене политике и стављање у функцију туђих геополитичких рачуница.

Државе пре свега морају да дефинишу сопствени интерес, а тек онда да размотре како се интереси великих сила уклапају у њихове интересе, уместо да своје интересе уклапају у интересе великих.

Ова порука посебно би требала да одзвања у државама које, попут Србије, стоје на геополитичкој раскрсници, под сталним притиском да се сврстају, ризикујући при томе да изгубе политичку самосталност. Лукашенко заговара активну, одмерену политику која није ни неутрална у традиционалном смислу, нити подређена. То је прагматичан приступ који тражи оптималан баланс између реалности глобалне моћи и заштите националних интереса.

У основи, он промовише визију суверене политике, политике која не тражи дозволу, већ дефинише циљеве и трага за партнерствима која су у функцији тих циљева. То је геополитичка самосвест коју, како истиче, многи још увек нису развили.

У Србији је Лукашенко одавно препознат као симбол херојства и солидарности, пре свега због тога што је био једини државник који је посетио нашу земљу током НАТО агресије 1999. године. Ипак, и поред тога што га западни медији често представљају кроз призму „диктатора“, „последњег европског аутократе“ или „човека из сенке Москве“, овај интервју нуди сасвим другачију слику. Уместо борбе за опстанак, Лукашенко показује да гради своје политичко наслеђе с пажњом и намером да и у овој фази власти остави дубљи траг него што му се обично приписује.

Овај интервју није само још једна политичка прича. Он представља позив на промишљање: да ли је могуће истовремено чувати суверенитет и успостављати стабилне односе у сложеним савезима? Лукашенко показује да је могуће градити јаку и независну политику. Имајући у виду да је интервју објављен у последњој недељи јула, у време када самит на Аљасци још није био ни најављен, све што се у међувремену догодило само потврђује да је Лукашенко изузетно добро обавештен. Што значи да је његова посредничка улога била суштинска и корисна.

Душан Опачић