МИНХЕНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА: Распад старог свјетског поретка?

Већ се говорило о пост-демократији, а сада је ту и пост-истина, пост-поредак, па чак и о пост-запад.

У радном документу Минхенске конференције стоји отворено питање: да ли је дошао крај поретку каквог познајемо?

Већ и сам преглед изазова који стоје пред нама побројаних у радном документу Минхенске конференције о безбједности свједочи о тешким временима: криза либералних демократија, терор џихадистичких група, територијалне претензије на простору Пацифика.

А ту је и празнина која би могла да настане ако САД престану да буду фактор међународне безбједности.Минхенски извјештај о безбједности 2017.објављен уочи истоимене конференције која се одржава предстојећег викенда, а који су припремили разни институти, свједочи и да је ова, најважнија међународна конференција о безбједности – забринута за нашу будућност.

Потпуно је јасан и шеф Минхенске конференције Волфганг Ишингер. Он већ у уводу тог документа пише да је међународна безбједност “у овом тренутку фрагилнија него што је била икада од краја Другог свјетског рата“. Није искључено да се свијет налази и пред “пост-западним“ периодом, што значи да постоји могућност да Запад и његов либерални поредак престану да постоје.

Разлога за бригу има много: све слабија спона која веже чланице Европске уније, нови токови информација, а ту је и избор Доналда Трампа за предсједника САД. Свјетским аналитичарима није промакло ни то да Трамп у свом инаугурационом говору ни у једном тренутку није споменуо ријечи као што су “демократија“, “слобода“ или “људска права“. То не слути на добро за либералне вриједности у читавом свијету, сматрају аутори радног документа Минхенске конференције.

То мисли и Волфганг Ишингер. Он оцјењује да противници отвореног друштва све више јачају и напредују. Истовремено, људи на Западу све више губе повјерење у свој либерални друштвени модел и његове основне вриједности. Једна од бројних студија која се цитира у минхенском документу, показује да данас у све више земаља – међу њима су на примјер и САД, Њемачка или Шпанија – све више људи вјерује да је ауторитативна владавина боље политичко рјешење од демократије.

Томе доприноси и све већа поплава лажних вијести. Такве неистине које продиру у јавност огроман су изазов за јавну расправу – зато што је прије свега проблем то како постићи сагласност око тога шта је уопште истина. Проблем су и “аутоматизована мишљења“ у расправама на друштвеним мрежама која у ствари састављају рачунари по налогу неке интересне групе или тајне службе. А ту је и откривање тајних података – што је такође политички мотивисано јер се објављују само они подаци који одговарају тајној служби која је то наложила. Све то видјело се и у сукобу Русије и Украјине, баш као и у предизборној кампањи у САД.

“Највећа опасност лежи у томе да грађани још више изгубе повјерење у медије и политичаре“, пише у радном документу Минхенске конференције. Из тога настаје зачарани круг, јер владе које се сматрају демократским, не могу да успоставе некакву државну службу која ће контролисати шта је истина, а шта није. То значи да не могу да забране лажне или нетачне вијести, без да напусте сопствено начело либералности.

Пријетње отвореном друштву не настају само унутар друштва, из информација и незадовољства због развоја сопствене заједнице. Оне се преливају и из страних сукоба – као што је грађански рат у Сирији. Уједињене нације процјењују да је у том сукобу од 2011. до сада већ више од 300.000 људи изгубило живот и да је преко пола становништва те земље – у избјеглиштву

Протест дела Сиријаца против властодршца Асада, већ одавно је прерастао у међународни сукоб, пише у радном документу. Али док се све више сила и земаља из региона и ван њега уплиће у збивања у Сирији, Запад углавном – не ради ништа. Већ ту се може наслутити да Запад као институција – више не постоји.

Када је конкретно ријеч о тероризму, највећа опасност и даље је самопрокламована “Исламска држава“. Њене присталице су и у дијеловима западног свијета, а неки терористички напади у Европи носе њихов потпис. Али земље Европе на различите начине реагују на тај изазов: Француска је прогласила ванредно стање, Њемачка спроводи истрагу и рације код особа и институција које би могле да буду повезане са ИС, а неке земље у којима постоји вјероватноћа да у њима има сљедбеника ИС – чине још мање.

Европа дугорочно мора да се сагласи о јединственом поступку, наводи се у документу: “Само ако Европска унија учврсти своју сарадњу у борби против тероризма и оснажи сопствене снаге које би могле да реагују, европске земље ће бити у стању да се супротставе џихадистичком изазову који ће вјероватно потрајати дуже вријеме.“

Аутори ту своју песимистичку процјену базирају на чињеници да је терористима све лакше да пронађу потенцијалне регруте унутар Европе. Све је више оних који пропагирају “свети рат“, а истовремено су све боље и везе тероризма са класичним криминалом.
Овогодишњи Минхенски извјештај о безбједности на деведесетак страница сумира кратак преглед горућих проблема свјетске политике. Аутори говоре о изазовима који би лако могли да значе крај свјетском поретку какав се успоставио након краја Другог свјетског рата. Они притом не указују само на климање старих савеза и сукобе у којима су умешани међународни фактори, већ и на развој унутар држава – и то пре свега оних демократских.

Радни документ Минхенске конференције није написан како би понудио одговоре. Његов смисао је у томе да буде основа за расправе на конференцији како би се евентуално пронашли заједнички одговори. Притом је важно разговарати, чак и ако се заједнички језик не нађе, подсјећа Ишингер: “Надам се да ћемо сви да разговарамо потпуно отворено и да ћемо искрено да искажемо и своје разлике у мишљењима о заједничким интересима и вриједностима.“

Тагови: Минхенска конференција, САД