Миграциони процеси у Русији: проблеми, изазови и трендови

Шта су мигранти за Русију: фактор сукоба или подстицај за развој ?

Питања миграција су била актуелна за Русију у свим периодима њеног модерног формирања и развоја, али последњих година мигранти стижу у Русију са највећим интензитетом.То је последица различитих фактора, међу којима је потребно истаћи политичку ситуацију у свету и ширење руских економских сфера, посебно у вези са политиком санкција Запада према Русији, услед чега се појављују упражњена радна места.

Питања миграције радне снаге у Русији привлаче последњих годину дана повећану пажњу како владиних агенција, тако и друштва у целини. Терористички напад на градску већницу Крокус 22. марта 2024. године постао је катализатор за активнију ревизију миграционе политике, скрећући пажњу на потребу за свеобухватним приступом праћењу и интеграцији миграната.

Проблем миграција у Русији представља сложено и вишеслојно питање које обухвата економске, социјалне и политичке аспекте. Миграциони токови у Русију имају значајан утицај на демографску ситуацију, тржиште рада и стопу криминала у земљи.

Поменућемо кључне аспекта проблема:

Русија се суочава са природним опадањем становништва, што миграције чини важним извором обнављања радне снаге и становништва у целини.Као следећи фактор важно је поменути тржиште рада.Мигранти играју важну улогу у различитим секторима привреде, посебно у грађевинарству, пољопривреди, трговини и стамбеним и комуналним услугама, где постоји мањак радне снаге.Миграције такође доприносе повећању становништва и обнављању радних ресурса, што може позитивно утицати на економски раст.Све набројано можемо посматрати као позитивне аспекте миграција.

Миграције поред тога могу изазвати друштвене тензије и сукобе, посебно у вези са питањима интеграције миграната у руско друштво. Ово, уз криминал, иако мигранти у просеку ређе чине кривична дела од домаћих становника Русије, то не значи да нема проблема, и свакако га приписујемо негативним аспектима миграције.Важно је поменути и да миграције могу бити повезане са ризицима по националну безбедност, па је важно обезбедити ефикасну контролу над миграционим токовима.

Проблем регулисања миграције радне снаге, као и улога и место националних дијаспора у руском друштву, изузетно су актуелне теме данас . И не само у унутрашњој политици земље, већ и за систем међународних односа. Шта су мигранти за Русију: фактор сукоба или подстицај за економски развој? Коју функцију треба да обављају организације и удружења националних дијаспора и у којој мери се тренутно носе са овом функцијом? Који би требало да буде оптималан модел адаптације и интеграције миграната у руско друштво. Да ли они сами то желе? Или више воле да формирају мигрантске енклаве које живе по сопственим законима?

Проблем миграције у Русији је сложен и захтева свеобухватан приступ који узима у обзир економске, социјалне и политичке аспекте. Неопходно је обезбедити равнотежу између потребе за радном снагом и безбедношћу, социјалне стабилности и културне интеграције.

Можемо констатовати да је међу друштвеним проблемима нашег времена, проблем миграната из суседних земаља у Русију и, сходно томе, миграциона политика, посебно акутан проблем за ову велику земљу.

Демографски пад и колапс система средњег специјализованог образовања започет распадом некадашње велике совјетске државе, довели су до појаве великог броја слободних радних места у производном сектору. С друге стране, на јужним границама Русије појавио се низ малих држава са полууништеном економијом и становништвом које није могло да пронађе посао у својим матичним земљама. Наравно, многи грађани ових земаља нису били против да се преселе у потрази за послом у Москву и друге велике руске градове. За разлику од становника престонице, новопридошли мигранти су пристајали, и још увек пристају на знатно нижу плату и обављање послове који су неприхватљиви за Московљане из разлога престижа.

Регион Централне Азије карактерише вишак радних ресурса. Власти и регионалне елите Киргистана, Таџикистана и Узбекистана нису биле у стању да правилно управљају совјетским наслеђем, због чега су милиони грађана ових земаља били приморани да траже бољи живот у иностранству. Штавише, не само у Русији, која им је историјски блиска, већ и у Пакистану, Турској и другим земљама региона Западне Азије и Блиског истока. Истовремено, национални менталитет аутохтоног становништва ових земаља је такав да они не могу да замисле себе ван своје домовине и, напуштајући своју земљу да зараде новац, теже да се врате назад, а не да повезују своју судбину са неком новом домовином.

Русија је међу пет земаља које највише привлаче мигранте, заједно са земљама као што су Сједињене Америчке Државе и Канада. Али док западним земљама треба квалификована радна снага и кандидати пролазе кроз ригорозан процес селекције, људи који одлазе у Русију да зараде новац често немају образовање, не знају руски језик и немају никакве квалификације. Овај тренд прилива јефтине радне снаге из Централне Азије и Кавказа постоји од почетка 2000-их.

У садашњем стању ствари, односи између огромне већине миграната из ЗНД (некадшња Заједница Независних држава настала по распаду СССР-а) и становника Москве и других великих руских градова у које у потрази за послом и бољим животом долазе, могу се у неким аспектима посматрати као класни односи између радника и капиталиста. Гости из ЗНД углавном долазе у престоницу са одређеним циљем – да продају своју радну снагу. Капиталисти – било да су то градске власти, или приватне грађевинске компаније, или власници тезги са храном – обезбеђују средства за производњу, преузимају функције управљања и истовремено остварују профит.

Како су мигранти успели да „заузму“ читаве сфере економске активности? Пре свега, зато што често пристају да раде у заиста нељудским условима: 10-12 сати дневно и без слободних дана. За то обично добијају привремено место боравка – или боље речено, своје „лежаре“ – и мизерну плату. Наравно, у таквим условима не може бити ни говора о било каквој културној асимилацији миграната, било каквом повећању њихових радних квалификација, а камоли о развоју њихових личности.

Упркос томе, тренутно само у Москви, према неким проценама, има око три милиона миграната из земаља ЗНД. А контрадикције које настају између њих и домаћег становништва попримају некада облик међуетничких и међукултурних сукоба.

Везе између миграната у Русији су веома јаке: странци, не будући у потпуности прихваћени у руском друштву, одржавају блиске контакте једни са другима и пружају међусобну помоћ. Они формирају добро интегрисане дијаспоре.Ове формације су присутне у друштву као страно тело, попут државе у држави, и елементи су који стварају нестабилност. А о последицама лоше осмишљених миграционих политика широм света слушамо свакодневно у вестима: чести немири у Француској и најновији ових дана у Сједињеним Државама.

Процеси асимилације слабе и постепено уништавају везе унутар дијаспоре, али је њихова брзина веома спора. Омета их низ различитих фактора. Прво, разлика у друштвеним положајима ограничава комуникацију између новопридошлих и домаћег становништва.Томе се додају ограничења која намећу језичке баријере, а затим, домаће становништво је понекад непријатељски настројено према мигрантима.

Поред тога, не могу се занемарити значајне културне разлике. Последња два фактора доводе до одбијања мешовитих бракова. Не треба занемарити ни чисто формалне разлоге, као што су тешкоће у добијању држављанства.

Сви напред описани проблеми могу се решити само вођењем уравнотежене и доследне миграционе политике. Не „колико нам је радника потребно?“, већ „колико миграната смо у стању да асимилујемо?“ и „колико миграната можемо да обезбедимо посао са нормалним условима рада и без штете по нас саме?“ – то су питања на која Русија мора тражити одговоре.

Као одговор на питања о миграцији радне снаге која тренутно изазивају жестоку дебату у руском друштву и која нису нашла јасан одговор у званичним круговима, може се рећи следеће:страни радници остају реалност у Русији, у великој мери обезбеђујући развој њене економије. Добра вест је да, са растућом конкуренцијом за радне ресурсе у свету, бројне бивше совјетске републике имају такав демографски потенцијал да их може делимично привући руско тржиште рада, а истовремено играти интегришућу улогу у региону.

Мора се признати да регулисање миграције радне снаге и обезбеђивање контроле над спровођењем правила утврђених законом од стране миграната и послодаваца остаје слаба тачка руске миграционе политике.

Повремено погоршање питања миграције у Русији првенствено је последица недоследности миграционе политике и недостатка њене концептуалне јасноће, што дезоријентише и руске грађане и саме мигранте. Иста та недоследност отежава конструктиван дијалог између власти и друштва о овој теми.

Као резултат тога, миграција се претвара у фактор способан да игра дестабилизујућу улогу, посебно када боравак миграната у земљи није подржан системом интеграционих институција, већ је препуштен структурама у сенци, етничким организацијама и дијаспорама. Али није само миграција радне снаге, већ нерешена питања њеног управљања оно што миграцију претвара у тему коју друштво болно доживљава, и преноси је са економско-демографске на етнополитичку раван.

Тренутно померање фокуса спровођења миграционе политике на регионални ниво делује обећавајуће.Руски региони прибегавају великом броју различитих мера како би заштитили тржиште рада и регионалне власти су почеле активно да користе правне инструменте који су им на располагању како би регулисале број и састав прилива миграционих радника.

То се пре свега односи на трошкове патената (радних дозвола)и ограничења/забране запошљавања страних држављана у одређеним секторима привреде.На пример, власти Калињинграда, Калуге, Чељабинска и низа других региона, након анализе потенцијала регионалних тржишта рада, увеле су забрану запошљавања миграната у сфери превоза путника, предшколског, основног и општег образовањаи…, како би смањиле напетост у оним секторима где је локално становништво спремно да ради.

Међутим, политика забране не може бити ефикасна уколико је не прати употреба истински функционалних механизама за обезбеђивање интереса руског тржишта рада, обезбеђивање ефикасности миграционих власти у смислу праћења спровођења усвојених закона, превазилажења корупције, избацивања посредника у сенци из сфере запошљавања страних држављана и смањења сивог сектора тржишта рада.Само овај приступ обезбеђује свеобухватност миграционе политике и може гарантовати њену усклађеност са економским и политичким интересима Русије.

Руска миграциона политика налази на прагу значајних промена које диктира потреба за обезбеђивањем националне безбедности, побољшањем контроле над токовима миграције радне снаге и одржавањем економске стабилности.

Решење проблема миграције у Русији захтева опрезан приступ који узима у обзир и потребе економије за радном снагом, као и питања националне безбедности, социјалне стабилности и културне интеграције. Ова равнотежа постаје све важнија у контексту демографских изазова и економских потреба са којима се земља суочава.

У савременим условима, питање миграција постаје посебно актуелно и један је од фактора унутрашњих претњи. Ово је посебно важно за вишеетничке пограничне територије, јер дестабилизација у сфери међуетничких односа тамо може довести до изузетно негативних последица. У последње време, руководство земље посвећује повећану пажњу оптимизацији миграционе политике и изградњи ефикасних односа са организацијама и удружењима националних дијаспора, како на федералном, тако и на регионалном нивоу.