Мења ли Васељенска патријаршија канонски поредак православне цркве?

Припреман неколико година, на недавном Архијерејском Сабору Руске православне цркве усвојен је документ „О искривљавању православног учења о Цркви у делима Цариградске патријаршије и говорима њених представника“. Документ на више од тридесет страница предат је Светом архијерејском Синоду на усвајање, а како је у интервјуу Спутњику изјавио митрополит будимпештански и мађарски Иларион (Алфејев), који је био на челу комисије која је радила на њему, текст ће бити преведен на више језика и послат православним помесним црквама.

Представљајући документ архијерејима руске цркве окупљеним на Сабору, митрополит Иларион рекао је да Цариград ствара нови еклесиолошки концепт који подразумева да цариградски патријарх има много шира права и овлашћења од предстојатеља других помесних цркава.

У суштини, ради се о томе да васељенски патријарх жели да се постави као „први без једнаких“, како су то дефинисале и неке српске владике, лаички речено, као источни папа који има посебна овлашћења у односу на све друге патријархе.

Руска црква указује у овом документу да православна црква не може имати поглавара са посебним привилегијама у односу на друге, као што га има Римокатоличка црква, и да је првенство цариградског патријарха у односу на поглаваре осталих помесних цркава првенство по части, а не по моћи. Оно никако не даје за право васељенском патријарху да пресуђује и доноси одлуке осим оних које се тичу искључиво његове помесне цркве, Васељенске патријаршије.

Међутим, управо из оваквог тумачења посебне позиције васељенског патријарха међу осталима произлазе и овлашћења која у овом документу оспорава руска црква: схватање Цариграда да је једино васељенски патријарх надлежан да даје аутокефалност (самосталност) другим црквама, да је он највиша инстанца за жалбе у православном свету, да може да скида анатеме и забране које су према клирицима увеле друге православне цркве, да има искључиву јурисдикцију у свим земљама православне дијаспоре, попут Америке, на пример.

Патријарх са папским приматом

Једноставније речено: васељенски патријарх, по схватању Цариграда, осим што има последњу или једину реч, има право и да се меша у унутрашња питања свих других помесних цркава, да мења њихове одлуке или прекраја њихову канонску територију.

Као што је на канонској територији Руске православне цркве, чију је надлежност над данашњом Украјином својевремено признао и сам Цариград, васељенски патријарх Вартоломеј основао „Православну цркву Украјине“, позивајући се на своје ексклузивно право да уреди стање православља у овој земљи, пошто Москва то годинама није била у стању да учини. Или као што Васељенска патријаршија у својим званичним изјавама Српску православну цркву назива „Црквом Србије“, чиме се, случајно или намерно, игнорише не само њена дијаспора, већ и историјске канонске територије српске цркве у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској…

У закључку излагања митрoполита Илариона, наведено је да нова цариградска еклесиологија уништава канонске темеље Православне цркве и озбиљно штети јединству помесних православних цркава и да је, уз политичке поделе, један од главних узрока подела у светском православљу којима данас сведочимо.

Цариградска патријаршија нарушава принцип саборности у православној цркви: она је само прва по части, али не и по власти јер у цркви се саборно одлучује, напомиње за РТ Балкан културолог Јован Јањић.

„Не може Цариградска патријаршија преузимати ингеренције које припадају саборном телу, тј. саборном одлучивању свих помесних православних цркава. Када тако чини, Цариградска патријаршија излази из оквира канона и ступа на поље политике којој је циљ нарушавање јединства православне цркве“, истиче Јањић.

У оваквом приступу Цариградске патријаршије нема ничег новог, указује за РТ Балкан професор Зоран Чворовић са Правног факултета Универзитета у Крагујевцу. Ради се, у ствари, о вековним тенденцијама.

„Тумаче се исти канони, на исти погрешан начин, не би ли се обезбедио папски примат цариградском патријарху и не би ли се обезбедила средства и паства за финансирање те већ историјски неодрживе патријаршије“, додаје он.

Други и трећи Рим

Наиме, како објашњава Чворовић, Цариградска патријаршија је, онако како је то чинила и црква првог Рима још пре великог раскола 1054. године, погрешно тумачила у своју корист читав низ канона васељенских сабора користећи још и неке познате историјске фалсификате, а све то не би ли доказала да заправо има примат не само по части већ и по власти.

„У исто искривљено учење упада и Црква новог Рима, тј. Цариграда, али не од јуче, већ још од раног средњег века. Намерно погрешно тумачи поједине каноне посебно оне који се тичу судске надлежности, о наводној апелационој власти цариградског патријарха над свим аутокефалним црквама и о томе да је његова воља наводно једини извор аутокефалности у православној цркви“, напомиње Чворовић.

Он додаје да није случајно што Свети Сава у своје „Законоправило“ није уврстио оне византијске каноничаре који су каноне васељенских сабора тумачили у прилог примата власти Цариградске патријаршије.

„А канони су јасни: према трећем правилу Другог васељенског сабора црква новог Рима, тј. Цариграда, има сва она права која има и црква старог Рима, и изједначена је са старим Римом у части, али не каже се у власти“, истиче Чворовић.

При том, како додаје наш саговорник, изједначена је по части због историјских околности: јер од тридесетих година четвртог века у Цариграду столује ромејски цар и заседа сенат.

„Дакле, то је само питање части и једне историјско-политичке околности која је променљива. Одавно у Цариграду не столује ромејски цар нити заседа сенат, тако да може да се постави оправдано питање, а оно се већ одавно поставља у епископату православне цркве, да ли уопште Цариградска патријаршија може да буде прва по части када више ових историјских околности нема и када у већини њених епархија имамо епископе без пастве што је канонски неодрживо“, наглашава Чворовић.

С друге стране, како додаје, данас заиста највећа православна црква, с најбројнијом паством јесте, Црква трећег Рима – Московска патријаршија.

„Ако узмемо у обзир и историјске и политичке околности које су некад епископи узимали у разматрање, са променама које су се десиле путем амандмана у руском Уставу, ми сад можемо да говоримо и о руској држави као заштитнику не само Московске патријаршије него и светског православља“, каже Чворовић.

Подривање јединства

Злоупотребљавајући наводну апелациону власт, за коју један од водећих византијских каноничара Јован Зонара јасно наводи да је Цариград нема и да не може да суди епископима које није он рукоположио, цариградски патријарх се 2018. године умешао у случај расколника из Украјине, објашњава Чворовић.

„Самовољно и без икаквог правног основа скинувши анатему коју је изрекла Московска патријаршија, од помилованих расколника али и од неких који нису имали никакву закониту хиротонију, патријарх Вартоломеј је сачинио тзв. Православну цркву Украјине“, истиче Чворовић.

Јован Јањић указује на неке од најкрупнијих последица такве одлуке васељенског патријарха. Како каже, поједине помесне православне цркве пошле су неканонским путем Цариградске патријаршије и признале парацрквену, расколничку организацију у Украјини за канонску цркву.

„С друге стране, на канонима је остала већина помесних православних цркава, не признајући такав чин Цариградске патријаршије. Самим тим ‘сврставањем’ подрива се јединство Православне цркве, односно изазива се раскол. А непријатељима православља управо је то циљ. На тај начин они који тако поступају супротно канонима без обзира на ком степену части били, отпадају од православне лозе„, истиче Јањић.

Опасност за словенске цркве

Циљ тврдњи да једино Цариградска патријаршија може да буде извор аутокефалности је да се на тај начин обезбеди примат у православној цркви, али и да се дође до дијаспоре других помесних православних цркава јер Цариградска патријаршија има проблем са мањком пастве, указује Чворовић.

„За сваку аутокефалну цркву, а нарочито словенске, постоји стална опасност од таквих папистичких амбиција и тежњи Цариграда да ревидира извесне историјске одлуке. Они су поништили одлуку из 1686. којом је Цариградска патријаршија признала да је Кијевска митрополија као мајка руске цркве постала саставни део аутокефалне Руске цркве. Тако они сматрају да је са нестанком Југославије нестала и Српска православна црква, отуда помињу некакву цркву Србије“, објашњава Чворовић.

Јован Јањић додаје да такво тенденциозно именовање српске цркве показује аспирације на сав православни народ СПЦ изван матичне земље.

„На тај начин Цариградска патријаршија жели да ојача своју позицију у свету да би имала не само већи ‘духовни утицај’ – а не може га имати ако тако ради – него, надасве световни, политички утицај на православни свет што би било у интересу политичких центара моћи. А они који би да се умешају у поредак православне цркве настоје да од цариградског патријарха створе ‘православног папу’ преко којег би лакше наметали свој утицај“, истиче Јањић.

Верски глобализам

Када је 2019. године промењен „Устав Српске православне цркве за Северну и Јужну Америку“, чиме су руководили епископи СПЦ с територије САД источноамерички Иринеј, западноамерички Максим и новограчанички Лонгин, а назив Српска православна црква замењен са Српске православне епархије у САД, део јавности приметио је да се многе епархије које су под јурисдикцијом Цариграда зову управо овако, попут Украјинских православних епархија у САД.

Тројица епископа, с друге стране, тврдила су да нема говора ни о каквом одвајању од СПЦ, али је Устав, интервенцијом тадашњег патријарха Иринеја који је лично отпутовао у САД, враћен на старо.

„То је одраз управо те источнопапистичке тезе Цариградске патријаршије да јој припада целокупна дијаспора аутокефалних цркава. Никада Цариградска патријаршија није контролисала целокупну дијаспору, посебно то не може данас када постоје аутокефалне православне цркве“, каже Чворовић.

Такво учење, како истиче, продрло је и у словенске православне цркве у последњим деценијама прошлог века у време доминације Цариграда обезбеђене пре свега преко богословских установа и факултета.

„Њима одговара сужавање аутокефалности, источни папизам није ништа друго до врста верског глобализма у организационом смислу. Та учења постала су саставни део уверења појединих епископа, како српске, тако и руске цркве тако да се фронт борбе против источног папизма не води само између аутокефалних православних цркава, него и унутар њих. Али је сада потпуно јасно да све ово што је Цариградска патријаршија направила у Украјини са неканонским давањем томоса ПЦУ направило највећи раскол у православљу и да је патријарх Вартоломеј са таквом одлуком један од главних виновника крвопролића у Украјини“, закључује Чворовић.