Међународно право, Украјина и НАТО агресија: Зашто се суди руским, али не и америчким официрима?

Међународно право важи за Русе, али не и за државе чланице НАТО-а и Америку – то би се могло закључити из недавних налога за хапшење двојице руских генерала због њиховог ангажмана током војне операције у Украјини.

Наиме, Међународни кривични суд (МКС) у Хагу издао је 5. марта 2024. налог за хапшење двојице високих руских официра Сергеја Ивановича Кобилаша и Виктора Николајевича Соколова, због оптужби да су наводно починили ратни злочин у периоду од 10. октобра 2022. до 9. марта 2023. године.

Суд их оптужује да су, током руских удара на украјинску енергетску мрежу у наведеном периоду, спроводили нападе на цивилну инфраструктуру, као и да је начињена штета била већа од војне добити.

„Постоје разлози за веровање да су наводни удари били усмерени на цивилне објекте, док је за оне објекте који су се у релевантно време могли квалификовати као војни циљеви, очекивана случајна штета и штета за цивиле била очигледно претерана у односу на предвиђену војну предност“, наводи се у саопштењу суда.

Суд додаје да су они оптужени у складу са тачкама 7. и 8. Римског статута – документа којим је 1998. године формиран МКС – који се тичу злочина против човечности и ратних злочина.

Русија је, као земља која није потписала Римски статут, одбацила оптужнице против својих официра, а како за РТ Балкан наводи Бранко Лукић, адвокат који је бранио генерала Ратка Младића пред Хашким трибуналом, сам процес се користи као вид политичког притиска на Русију.

Он наглашава да је реч о суду који је настао уговором, а с обзиром да ни Русија ни Украјина нису ратификовале тај документ – МКС нема надлежности.

„Ту нема права. Тај униполарни светски поредак се руши, а када се буде срушио, срушиће се и тај суд. По њиховим правилима нису надлежни, пошто је реч о уговорном суду, њега није основао Савет безбедности као Трибунал за Југославију – а чак и то није било легално“, наглашава Лукић.
Како је гађање цивилне инфраструктуре некада било прихватљиво

Акције за које су руски генерали оптужени подсећају на нешто што је НАТО учинио у СР Југославији током бомбардовања 1999. године. А ти удари су врло добро забележени – па чак и у америчким медијима, који нису ни покушали да сакрију или замаскирају своје акције.

У тексту „Вашингтон поста“ објављеном 25. маја 1999. године пише да су удари НАТО-а током претходне три ноћи довели до прекида снабдевања струјом у Београду, Новом Саду и Нишу, као и да је, за разлику од ранијих, „ограничених“ напада, Алијанса овог пута гађала пет главних електро-преносних станица, када је направљена штета за чију ће санкцију бити „потребне недеље“.

НАТО званичници су експлицитно рекли да је њихова мета била електро-мрежа, као и да је циљ био њено онеспособљавање на дужи рок. У тексту „Вашингтон поста“ се прилично отворено додаје и да је то довело до проблема са водоснабдевањем, те да је значајан део Београда остао како без струје, тако и без воде.

Иако је главнокомандујући савезничких снага у Европи, амерички генерал Весли Кларк тада тврдио да је главни циљ НАТО-а уништење југословенске Треће армије, други високи званичници Алијансе су признали да је један од циљева био и „уништење квалитета свакодневног живота, како би грађани почели да доводе у питање непопустљивост политичког руководства“.

Дакле, јасно је да су удари НАТО авијације на југословенску енергетску инфраструктуру били намерни, као и да они за циљ нису имали само слабљење капацитета југословенске војске да пружи отпор, већ и да загорчају живот цивилном становништву.

Ипак, међународни судови се никада нису озбиљније позабавили питањем НАТО удара на енергетску инфраструктуру у Србији, за које очигледно нису сматрали да стварају „претерану штету по цивиле у односу на војну предност која се постиже“.
Има ли правног основа за тужење НАТО официра?

Нажалост, Србија не би могла да тужи НАТО официре из најмање два разлога: МКС није надлежан за дела почињена пре него што је Римски статут ступио на снагу 1. јула 2002. године, док водећа чланица Алијансе, САД, до данас није ратификовала тај статут, те не прихвата надлежност суда.

„Правно нема основа за подношење тужбе, јер САД нису потписница Римског статута. По правилима која су сами измислили али која не постоје – не зна се. Али правно не. То је суд уговорног карактера. Ако нисте потписница, нема надлежности“, објашњава Бранко Лукић.

Наш саговорник додаје да се, чак и ако би МКС имао надлежности за те акције, НАТО генерали никада не би нашли на оптуженичкој клупи – зато што је реч о институцијама које се налазе под контролом западних земаља.

Доказ за то је и „Коначни извештај тужиоцу од стране Комитета оформљеног како би размотрио кампању НАТО бомбардовања против СР Југославије“, документ рогобатног назива који је Међународни трибунал за бившу Југославију у Хагу објавио у мају 2000. године.

У том документу се износи препорука да „не би требало спровести истрагу у вези са НАТО кампањом“, зато што „или право није довољно јасно, или истраге не би довеле до проналажења довољно доказа који би могли бити коришћени против виших и нижих званичника“.

Другим речима, акције НАТО-а би једноставно требало игнорисати јер судијама у Хагу право очигледно „није довољно јасно“, нити је могуће наћи „довољно доказа“. Занимљиво је да ти аргументи нису коришћени када је требало да се суди српским и, данас, руским званичницима.

У складу са препоруком, тужилаштво Трибунала у Хагу је одбило да започне кривичну истрагу прорив НАТО званичника – што је наишло на критике појединих правних стручњака, попут италијанског правника и тадашњег професора на Универзитету у Фиренци Паола Бенвенутија.

Требало би нагласити да се МКС више пута нашао на удару критика и због наводног расизма, с обзиром да је већина оптуженика којима се суди у Хагу долази из афричких и блискоисточних земаља.