МАУТХАУЗЕН: Овде је злочин блага реч

Злочин је непримерена реч иза гвожђем оковане капије злогласног логора Маутхаузен. Иза крвљу окупаних зидина, изнад злогласног подлогора Гузена, у идиличној природи обронака Алпа, простире се место најстравичнијих страдања више од 200.000 људи. Између узвишених кула повезаних бодљикавом жицом, у знак победе над фашизмом данас се вијори скоро 50 застава нација чији су сународници, чланови породица… пали у Маутхаузену, који је 80 месеци био у служби – смрти.

Само двадесетак километара од Линца, налази се идилична варошица Маутхаузен. Питомо село на десној обали Дунава, начичкано кућицама у баварском стилу и перфектно уређеним двориштима, сеченим улицама под правим углом. Око две стотина мештана живи тихим, типичним швапским животом.

На земљи њих 200, а под земљом хиљаду пута више!

Маутхаузен. Место на коме је сваки камен окупан крвљу, где се под сваким кораком чује крик страдалника, где сузе коси хладан ветар са снежних обронака Алпа.

Тешким корацима, ослоњени један на другог, приближавају му се српски преживели логораши Душан Стојиљковић (92) и Никола Јовановић (88). Пут добро знан и после седам деценија. Одјекују учестали откуцаји срца. Старост не боли колико сећања.

– Носио сам број 107.032 – присећа се Стојиљковић. – Провео сам овде осам месеци, осам најтежих, последњих месеци пред само ослобођење. За то време преживео сам голготу. Како? Не знам.

Тврђава окована зидинама високим и по десет метара на појединим местима. Неуништива попут горког сећања на најмрачнију страну људског ума утканог у главе нацистичких стражара и команданата. Два реда оригиналних дрвених барака у ручно укопаним подрумима крију „маштовитост“ команданата. Крематоријум, „купатила смрти“, гасна комора, ћошак „метак у потиљак“. Језа исписана на зидовима, насумично урезбареним костима шаке у зидове „14.857 142.582 184.556“.

– Стигли смо возом, у сточним вагонима, покупљени из логора на Бањици. Дочекали су нас фирери са крволочним псима, дресираним да нападају све осим својих дресера. Кад бисмо стигли, скидали су нас голе у дворишту логора. Свако је носио своју боју, ознаку једне од 13 категорија. Био сам политички затвореник – у паузама ће Душан Стојиљковић, док гута кнедле стравичних сећања.

На актима депортованих заточеника јасно је стајало „Повратак непожељан!“. Срећа је релативна ствар, а тврди да је срећан био онај ко стазу од железничке станице до капије маутхаузенског пакла пређе само једном. Излазили су обично кроз димњак крематоријума. О стравичним методама убијања сведоче и експонати у просторијама групних купатила некадашњег логора. Шприц „бензинске инјекције“ широк је као насукана кожа на кости руке некадашњих затвореника, тешка врата пећи са решеткама у три спрата попут модерних пећи за пицу.

– Тела су се топила попут олова. Нису стигли ни крик да испусте. Многи су били и полуживи када су спаљени – у даху наставља Стојиљковић.

На местима некадашњих барака уздигли су се споменици свим нацијама, а званично је регистровано њих 49. Овде је трава тамније боје због земље натопљене крвљу, овде је тло тврдо због костију страдалника. Споменик палим Југословенима чврст је попут карактера наших људи, хладан попут душа фирера, мучан попут живота у логору. О бетонску зидину, дугу скоро седам метара, окачена је метална конструкција скелета. Попут дечјег цртежа „чича глише“, погнутих глава, са рукама раширених прстију грабе ка небу. На небу је била слобода.

– Остали смо упамћени. Наши учитељи сакупили су пепео руских официра и сачували га, по цену својих живота. Србин је повукао стражара када су га бацали са амбиса. Не постоје политички, ни етнички чиста гробља. Нека је слава Југословенима – нагласио је Душан Стојиљковић испред споменика својим саборцима, друговима, браћи, док крај њега некадашњи логораш Никола Јовановић обриса сузе испод тамних наочара.

Пусто је и четири километра даље, у каменолому кречњачких Алпа. Тамо живота нема већ 70 година, откако су последњи заточеници из његових тунела изведени на светлост слободе. Чак су и затвореници из Аушвица по казни слати у Маутхаузен на рад у каменолому. Неке Јевреје би повластили, па их одвели да раде у велики каменолом. Дали би им тешке чекиће, они би ударали 12 сати по темпу који је мотком диктирао стражар, а онда би падали мртви.

– Радио сам недељу дана у том каменолому, каменолому смрти – сведочи Стојиљковић. – Седми дан сам пао. Пришао ми је стражар и тукао ме ногама. Одатле су ме одвукли у болницу, где су се нацистички војници вежбали да буду хирурзи. Оперисали су на живо.

Од неколико десетина барака, карантина, остале су само четири. Голе. Пре неколико година из њих су уклоњени и последњи оригинални кревети, широки 70 центиметара и просечно кратки, на три спрата. У њима се спавало по „сардина“ систему. За време акције пребројавања, људи су стајали голи напољу и по неколико сати на киши и снегу, изнурени од целодневног рада. Тукли су их, а они су, придржавајући се једни за друге, стојећи спавали. У данима мраза и алпских снегова могло се угрејати само на природној пећи – заточеници би се скупили па би се трљајући једни о друге леђима грејали.

– Имао сам везу, јер сам познавао једног хирурга, који је радио у болници, био ми је школски друг. Средио ми је да нас само тројица спава у том истом кревету. Кад би дошао нови транспорт, спавало их је и по седам у том истом кревету. Ујутру би их било мање. У току ноћи оног мртвог избацили би на под – присећа се Душан Стојиљковић.

Капија злогласног логора данас је даноноћно отворена. Нема ни свастике изнад ње. Излаз је слободан.

ГУЗЕН, ПОJАМ УЖАСА

Стравичнији од Маутхаузена био је Гузен, један од скоро 70 подлогора. Важио је за појам ужаса нацистичког система. Сећање на најстравичније начине страдања данас чува оригинална улазна капија у приватном дворишту једног Аустријанца. Између спомен-плоча обложених зидина чучи оригинална пећ за спаљивање. Истовремено, за два минута, спаљено би било десетак лешева. – Чекало се у редовима испред крематоријума, поред камара мртвих. Само би се чуло на вратима крематоријума на свим језицима „ауфидерзен“, „здраво“. Видели смо их у диму. Људи који су Гузен преживели, у глави, уместо мозга, имају грамофонску плочу која се стално окреће, подсећајући их на страву овог подлогора – прича Никола Јовановић, бивши логораш Гузена, који је преживео захваљујући каменорезачком занату. Било му је тек 16 када је први пут дошао у Гузен.

Тагови: Душан Стојиљковић, Злочин, Логор, Маутхаузен