Матијас фон Хајн: Хапшење Асанжа је опасан глобални преседан

Десило се. Често се о томе спекулисало. Сада су еквадорске власти британској полицији заиста отвориле врата своје амбасаде у Лондону и Џулијан Асанж је ухапшен.

То је ругање владавини права и фронтални напад на слободу медија и слободу мишљења, слободу новинара да објаве и непријатне истине. Нико не може озбиљно да поверује у то да су Британци годинама у надзор амбасаде улагали милионски труд, само да би се спровео налог за хапшење из 2012. године.

Требало би разумети следеће: не постоји ништа против Асанжа, осим оптужбе да оснивач Викиликса 2012. године није поштовао рок суда да се у оквиру пуштања уз кауцију јави полицији. Чак и у Великој Британији се за тако нешто изриче новчана казна. Максимална затворска казна је дванаест месеци.

С обзиром на то да је у последњих девет година слобода Џулијану Асанжу у великој мери била ускраћена и да је последњих седам година провео у малој соби без сунчеве светлости у амбасади Еквадора, са сигурношћу се може рећи да је то апсолутно непропорционално.

ПРИОРИТЕТ СВЕТСКЕ СИЛЕ САД
Све то може да се разуме само у оквиру шире слике: Британци помажу својим америчким пријатељима. Јер, САД су затражиле изручење и Лондон ће то вероватно урадити.

Од јесени прошле године познато је да један суд у САД припрема тужбу против Џулијана Асанжа због одавања тајних информација. Та сумња постоји већ годинама. Потпредседник САД Мајк Пенс је 2017. хапшење Асанжа означио као „приоритет“ светске силе. Такође 2017, у априлу, Мајк Помпео, који је тада избаран за директора ЦИА, Викиликс је означио као „недржавну непријатељску тајну службу“. И уз то запретио: „то ће сада престати“.

Помпео је тада могао да се нада и да прети, јер је у Еквадору смењена левичарско оријентисана влада Рафаела Корее. Док је он био на власти, мали Еквадор заузео је став који подсећа на Давида и Голијата, одлучивши да Асанжа стави под своју заштиту и поред великог противљења САД.

Кореин наследник Ленин Морено тај курс је променио. Сигурно није случајно што је ионако тешка ситуација Џулијана Асанжа у амбасади постајала све тежа: пре годину дана му је забрањено коришћење интернета и телефона. Осим адвоката, нико више није могао да га посећује. А однедавно знамо, да су – незаконито – чак и те посете биле под електронским надзором.

Већ почетком марта се видело да су САД појачале напоре како би Асанж једном могао да буде осуђен: отада је Челзи Менинг поново у затвору – извор најпознатијих информација о рату у Ираку и Авганистану. Због тих информација, Челзи Менинг – која је до помиловања од стране тадашњег председника Барака Обаме, у затвору провела скоро седам година – одбила је да сведочи против Викиликса.

ИСТИНА ЈЕ ЧЕСТО НЕПРИЈАТНА
Наравно, Викиликс је непријатан. Зато што је истина често непријатна. Посебно за организације које имају велику моћ и које своје послове радо обављају ван радара јавности – као што су војска САД, тајне службе САД, дипломатија САД, политика САД.

Али правој демократији је потребна та непријатност, потребни су јој грађани који су информисани – па тако и о стварима које владе настоје да држе у тајности. Џулијан Асанж никада није одао тајне. Он их је објавио. Као што и други медији чине, они који добро раде свој посао. Од Викиликсових материјала су и немачки медији у великој мери профитирали. Зато је време да се стане на страну човека који је тај материјал учинио доступним. Јер, сваки други медиј би могао да буде следећи.

Бивши немачки министар одбране Петер Штрук, Немцима је ангажман Бундесвера у Авганистану објаснио у међувремену чувеном изјавом: „Немачка безбедност се брани и на Хиндукушу“. С истим правом данас може да се каже: слобода медија и слобода мишљења сада морају да се бране у Лондону. Од стране свих нас.

 

Извор Дојче веле, 12. април 2019.