Матица српска: Образовање мора садржати идентитетски дух

Група научних радника, пре свега из Матице српске, али и других институција упутила је сугестије у вези са Стратегијом развоја образовања

Дана 5. марта 2021. године у просторијама Матице српске (Нови Сад, Матице српске 1) одржана је расправа о Стратегији развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године (у даљем тексту: Стратегија), на којој је учествовало 14 чланова Матице српске (универзитетских професора српског језика, књижевности, социологије, педагогије и политикологије, као и научних радника и издавача).

Стратешко размишљање о развоју образовања и васпитања представља неопходност у савременом свету јер је друштвени подсистем образовања и васпитања од изузетног значаја како за економски и укупни развој одређеног друштва, тако и за друштвену (националну) интеграцију. Отуда свакако постоји потреба за израдом оваквог документа, чиме би требало да се покаже како Република Србија дугорочно размишља о својим стратешким интересима у овој области.

Учесници у дискусији похвалили су поједине сегменте у Стратегији, али и указали на низ недостатака који би се могли превазићи прихватањем одговарајућих сугестија.

У том смислу, крајње добродошлим и хвале вредним чине се следећи моменти наведени у Стратегији:

1. наглашавање васпитне улоге школе,
2. увођење обавезног средњег образовања,
3. посвећивање посебне пажње даровитим ученицима.

С друге стране, током расправе преовладали су критички тонови и уочен је низ недостатака и непрецизности који би се могли заокружити у неколико домена:

1. одсуство идентитетског духа Стратегије; (Опис постојећег стања представља слику у којој су замагљени како реалност, тако и упозорење на нужне потребе које се односе на темељне, општецивилизацијске и идентитетске вредности. Неговање националног идентитета треба да буде један од тежишта у овом документу, те је неопходно радити на јачању општег положаја српског језика и књижевности, уз пуно уважавање језика и култура других народа.)
2. занемаривање значаја општег образовања и развијања критичког мишљења код младих људи;
   (Образовање у Републици Србији умногоме је разграђено, како вертикално, тако и хоризонтално. Стратегија не указује на јасан став и жељу да се реше горући проблеми.)
3. одсуство визије образовања које доприноси интелектуалном, емоционалном и етичком развоју младих;
4. одсуство јасно изражене мисије образовања, посебно у области националних и идентитетских предмета (српског језика и књижевности, српске културе, историје, географије, ликовне и музичке уметности), без којих нестаје и образовна и васпитна улога школе;
5. поистовећивање образовања са обучавањем, те свођење образовног процеса искључиво на формално испуњавање различитих врста обука без довољне и целисходне међусобне корелације, чије је организовање само себи циљ (од недовољног присуства општег образовања, преко начина стручног усавршавања наставника до подређивања одређених решења привредним разлозима, о којима нема никаквих егзактних претпоставки за период на који се Стратегија односи).

Имајући наведено у виду, учесници у расправи предложили су низ сугестија, чије прихватање и укључивање у Стратегију сматрају неопходним:

1. неопходност повећања учешћа процента бруто државног дохотка у образовању на 5% (у Стратегији није дата пројекција повећања удела БДП за образовање);
2. повећање броја часова и давање натпредметног статуса српском језику и књижевности у предуниверзитетском образовању, као и увођење предмета Српски језик у високошколско образовање (у складу са текстом Декларације о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи и Декларације о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима, које смо претходне године послали Министарству просвете, науке и технолошког развоја, као и највишим државним институцијама);
3. увршћавање Закона о службеној употреби језика и писама у РС међу документе „од важности за развој образовања“, односно међу оне који „заједно чине правни оквир који је релевантан за СРОВРС“; (Стратегија мора јасно да подвуче да у службеној употреби у Републици Србији мора бити стандардни српски језик, те да свака високообразована особа мора да га зна на нивоу Ц2 према Заједничком европском оквиру за живе језике);
4. повећање броја часова српског језика у основним и средњим школама у мањинским срединама јер је познавање српског језика неопходно за њихово равноправно учешће у животу и раду Републике Србије;
5. заштиту постојећих и оснивање неопходних нових лектората српског језика у иностранству, као и системско обезбеђивање финансијских и законских услова за њихов изузетно значајан рад. Напомињемо да је број лектората и њихов положај забрињавајући;
6. афирмисање националних катедри на свим српским универзитетима (за српски језик, српску књижевност и историју) и неопходност очувања постојећег броја буџетских места на њима; Заједничким деловањем Министарства просвете и националних катедри треба подстицати младе људе да се опредељују за националне науке јер је то у интересу и нашег образовања и наше науке.
7. Садржинско одређење националног књижевног канона као система вредности који би се, уз стална критичка преиспитивања, морао поштовати на свим образовним нивоима.
8. у оквиру развијања приоритетних области стручног усавршавања наставног и руководећег кадра у образовним институцијама посебно место треба да добију семинари за стручно усавршавање у домену српске језичке културе (у тој мери да они постану ОБАВЕЗНИ за све запослене у образовању, при чему би било уведено и полагање одговарајућих тестова као неопходног предуслова за рад у настави);
9. увођење полагања теста из српске језичке културе као један од услова за запошљавање у образовном систему; (Тестове који се односе на тачку 7 и 8 требало би да саставе представници свих србистичких катедри у Републици Србији, као и одабрани чланови Одбора за стандардизацију српског језика САНУ);
10. уз прихватање става о иницијалном образовању наставника на језицима националних мањина (Стратегија, стр. 24), мишљења смо да је у истом поглављу неопходно навести и то да се високошколско образовање међу полазницима датих студијских програма у Републици Србији не сме окончати без знања стандардног српског језика на нивоу Ц2 (као службеног језика РС);
11. реафирмисање статуса наставника, уз смањење броја административних обавеза и разноликих обука које не служе стручном усавршавању и обезбеђивању квалитета у настави; Неопходно је омогућити да се наставници у потпуности посвете свом наставном раду и мисији. Без реафирмисања њиховог статуса школа не може да врши ни своју васпитну, ни образовну улогу.
12. буђење и развој демографске свести и образовања за демографску обнову – путем афирмисања значаја породице, љубави према деци, здравог односа према рађању и сл; афирмисање породичних вредности и морала у образовању;
13. подстицање духовног развоја ученика путем садржаја различитих предмета са националним садржајем, а пре свега веронауке.

Осим наведених начелних предлога од приоритетне важности, дајемо и следеће конкретне сугестије, значајне за наше образовање у целини:

1. преиспитивање структуре и обима заступљености изборних предмета, уз њихово тешње повезивање са садржајима обавезних предмета, ради спречавања импровизација и нерационалности;
2. прецизније разрађивање механизама подршке даровитим ученицима;
3. враћање физичког васпитања у високошколско образовање, као и спортских секција у основне и средње школе;
4. Систематска брига о функционисању секција и разних облика додатног образовног и васпитног рада по слободном избору ученика;
5. системско развијање културе сећања, историјске свести и сазнања о геноциду у 20. веку;
6. навођење задужбина и других фондова који обезбеђују ђачке стипендије и промовишу образовање као партнера у образовању, а не само невладиних организација;
7. уважавање значаја позиције родитеља у образовању и концепта партнерства породице, школе и заједнице;
8. неопходност опрезнијег дефинисања улоге послодаваца и дуалног образовања како посебни интереси не би превладали над општим;
9. конкретизовање корака унутар акционог плана, који су у предлогу текста Стратегије дати шематизовано.

Будући да је Стратегија текст који треба да буде читљив широком кругу заинтересованих читалаца, неопходно је да она буде комуникативнија и семантички проходнија, без неодређености и нејасноћа које отварају простор различитим тумачењима. У том смислу, потребно је дефинисати појмове са флуидним концептом и нејасним значењем (нпр. праведно образовање, заједнички језички оквир за стандардни српски језик и др.). Коначно, документ оваквог значаја не заслужује да буде озваничен пре детаљније интервенције лектора.

Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, модератор
Проф. др Срђан Шљукић, потпредседник Матице српске, модератор
Проф. др Исидора Бјелаковић
Душан Вујичић, историчар и издавач
Проф. др Славко Гордић
Академик Јасмина Грковић Мејџор
Др Миша Ђурковић, научни саветник
Проф. др Слађана Зуковић
Проф. др Александар Јовановић
Проф. др Александар Милановић
Проф. др Петар Пијановић
Проф. др Снежана Стојшин
Др Драган Хамовић, виши научни сарадник
Проф. др Марица Шљукић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 3. 2021)