МАТИЦА СРПСКА: Албанци уништавају српске споменике и у мирно доба

Било би веома опасно пружити поверење албанској заједници на Косову да се, евентуалним уврштавањем у чланство Унеска, легитимише као чувар културне баштине.

Слободан сам да Вам се, као председник најстарије српске културне установе Матице српске основане 1826. године, обратим молбом да саслушате ставове који би се морали имати у виду поводом захтева самопроглашене Републике Косово за пријем у Унеско. Тај захтев не може да издржи иоле озбиљнију проверу аргумената на којима би морао да буде утемељен, а поготово не може да издржи проверу општекултуролошких, па и политичких услова без којих би овакав захтев изгубио сваки смисао. Дозволите да сасвим укратко изложим неколико кључних недоумица и чињеница које су неспојиве са поменутим захтевом упућеним Унеску.

Међународноправни контекст, а пре свега Резолуција Савета безбедности 1244 из 1999. године дефинисали су Косово као део територије Републике Србије под привременом управом Уједињених нација. Уколико поштујемо ауторитет Уједињених нација, а Унеско је део управо таквог институционалног система, не би никако смели да буду допуштени путеви међународног одлучивања који би превиђали документа и резолуције Уједињених нација. Поштовање Уједињених нација гарантује достојанство међународног поретка, па би и у оквиру Унеска то поштовање морало бити сачувано.

Албанска заједница на Косову није до сада успела да развије способност толеранције и суживота, па су у том смислу мултикултуралност и интеркултуралност савременог друштва њој суштински стране. Све донедавно у албанској заједници је изразито била присутна племенска организација, а с тим у вези је негована одбојност према свему изван задатог племенског оквира. Због свега тога нетолерантан став према припадницима других нација и језика, верских и културних целина, и данас је доминантан у албанској заједници на Косову. Чињеница је да се још увек близу 1.500 људи води као нестале особе, а да су њих киднаповали и, по свему судећи, убили терористи ОВК. Исто тако, од 200.000 Срба прогнаних 1999. године свега 1,9 одсто вратило се на своја огњишта. Све то довољно говори о потпуном одсуству толерантности и неизграђеној мултикултуралности албанске заједнице на Косову, па због тога за такво понашање не би смела да уследи награда у виду пријема Косова у Унеско.

Албанска заједница на Косову није успела да изгради толерантан однос ни према разноврсности културног наслеђа на Косову. Поготово је однос према српским културним споменицима обележен сталном потребом не малог броја припадника албанске заједнице да такве споменике систематски уништавају. Чињеница да починиоци таквих недела и њихови организатори никада нису приведени правди, довољно говори о одсуству политичке воље у албанској заједници да се такви чинови санкционишу. Због тога је на Косову, чак и после 1999. године, дакле у мирнодопским условима, настављено са уништавањем цркава и манастира Српске православне цркве, надгробних споменика, читавих гробаља итд. Агресивност у односу на културно наслеђе других народа, без сумње, не може бити добра препорука за чланство у Унеско. Од јуна 1999. године до данас мете напада били су 236 цркава, манастира и других објеката Српске православне цркве, а међу њима и црква Богородица Љевишка, манастир Девич и др. То што није дошло до уништења најстаријих културних споменика на Косову, а то су српски манастири из XIII и XIV века (Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и др.), последица је превасходно  чињенице да такве објекте штите снаге КФОР-а. Чим снага КФОР-а не буде било, ти културни споменици биће изложени реалној опасности да буду оштећени, па и уништени. Било би несхватљиво да такво агресивно и деструктивно понашање албанске заједнице буде награђено примањем Косова у Унеско.

Код припадника албанске заједнице, чак и код појединих представника албанске науке, све је више оних који крајње ненаучно, неаргументовано и безобзирно поричу припадност цркава и манастира Српској православној цркви и српском традицијском корпусу. С обзиром на то да се веома добро зна ко је изградио и неговао, те ко је вековима користио и још користи та црквена добра, било би веома опасно пружити поверење албанској заједници на Косову да се, евентуалним уврштавањем у чланство Унеска, легитимише као чувар културне баштине. С обзиром на то да је албанска заједница толико енергије уложила у уништавање културних споменика и у њихово присвајање, било би крајње неодговорно наменити им улогу чувара.

Ово писмо треба схватити управо као покушај да не буде учињено нешто због чега бисмо пре или касније сви озбиљно зажалили. Озбиљно би зажалили чак и они који данас мисле да би у овом случају, у вези са могућим пријемом тзв. Републике Косово у чланство Унеска, могао да се направи преседан, па да се албанска заједница за агресивно и деструктивно понашање према културном наслеђу награди пријемом у Унеско. Сви бисмо се врло брзо осведочили у то да преседан веома лако, чак закономерно, постаје опште правило које ће у будућности мало ко моћи да доведе у питање, а које ће озбиљно угрозити стабилан поредак културних чињеница и вредности. У таквим околностима Унеско више неће бити Унеско, а Уједињене нације изгубиће сваку сврху свога постојања.

Тагови: Косово и Метохија, Матица Српска, Унеско