Ситуација на фронту где је пропала украјинска контраофанзива, спор али сигуран напредак Русије, долазак зиме, где Русија има асиметричну предност која ће још више расти, врло јасни подаци шта може да произведе Русија, а шта Запад говоре да математика, и по питању економије и ресурса, иде у корист Русији, истиче др Александар Митић са Института за међународну политику и привреду.
На све то, каже, долазе избори у САД, па проблеми америчког председника Џозефа Бајдена са буџетом у Конгресу где не може да прогура финансијску подршку Украјини, а Бела кућа отворено каже да ускоро неће имати пара за Кијев и нервоза због тога расте.
Зар је неко мислио да може да победи Русију
Томе треба додати, примећује Митић, резултате избора у појединим земљама ЕУ: неколико месеци пред изборе за Европски парламент суверенистичке партије доживљавају снажан успон – десничар Герт Вилдер победио је у Холандији, у Немачкој јача АфД, а у Словачкој је недавно победио социјалдемократа али и суверениста и евроскептик Роберт Фицо.
„И класичној екстремној десници као што је Вилдерс, и Фицу, и некима који су између заједнички је захтев за промену политике према Русији, захтев за прекид сулуде политике наоружавања Украјине у сукобу који та земља не може да добије. За то добијају сваки дан озбиљне потврде – на састанцима, самитима кад то кажу високи европски и амерички званичници па и генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг који позива да се јавност спреми за лоше вести из Украјине. На све то је хаос у Кијеву, Зеленски је жестоко уздрман а види се да политички распад тек следи“, описује ситуацију Митић.
Др Стевица Деђански из Центра за развој међународне сарадње уверен је да кад Запад више не буде наоружавао Украјину и у тој земљи почеће да се ствара каква-таква нормалност.
Мада је, напомиње, још тешко рећи којом брзином ће то ићи јер је много тога затровано и тешко га је исправити, чињенично стање ће полако да се прихвата.
„А чињенично стање је да сукоб не може да се заврши на начин како су на Западу мислили. Да ли је неко мислио да може да победи Русију која има 7000 нуклеарних бомби, не знам. Али ако је циљ био да се ослаби Европа ефекат је постигнут. Ипак, сведоци смо да се мењају центри моћи, није битно ко ће бити највећи али ће их свакако бити више,“ каже Деђански.
Он такође сматра да комуникација између Запада и Русије никад неће моћи да се обнови на нивоу на ком је некад била, али да ће Запад морати да прихвати фактичко стање.
Што се тиче Европе, по мишљењу Митића, много тога још мора да се промени јер либерално-демократска елита у сарадњи са европским институцијама и САД води политику конфронтације против Русије.
„Та елита гурала је свих ових година проширење НАТО који се испоставио као главни канцер европске безбедности. То је канцер и на Балкану због покушаја НАТО да се наметне Србији, упркос томе што су неки од принципа својевремено договорени на самитима ОЕБС били недељива безбедност за шта се залагала и Русија, дакле, противљење прављењу блокова у Европи“, подсећа Митић и додаје да се и Кина залагала за исти принцип на глобалном нивоу.
То је, изричит је он, и једини начин да се избегне сукоб у свету ширих размера јер што је више оних који се залажу за недељиву безбедности а против ширења блокова то ће бити веће шансе за то.
Шта се десило на састанку ОЕБС у Скопљу
У осврту на резултате недавног министарског састанка ОЕБС у Скопљу саговорници Спутњика слажу се да је та организација практично постала инструмент Запада за урушавање кључних принципа и идеја на којима је формирана пре пола века, прво као КЕБС да би 1991. добила садашњи назив.
„За Србију је кулминација оног што је пропаст ОЕБС била 1998-1999. Косовска верификациона мисија на челу са Вилијамом Вокером. Имао сам прилике да разговарам и са Вокером и са његовим замеником Габријелом Келером који ми је непосредно пре него што је та мисија напустила Приштину причао о томе колико је заиста та мисија под контролом САД и колико је било немогуће учинити нешто што би ишло у прилог решавању ситуације и спречавању бомбардовања“, присећа се Митић.
Све организације, од ОЕБС па надаље направљене су, констатује Деђански, због поштовања неких правила игре, да не дође до хаоса и то је функционисало првих пар година кад год је нека организација основана, а после тога су служиле да би владао колективни Запад владао.
„Проблем је што међународно право сад нема ослонац, пре свега за мале земље, немају за шта да се ухвате. Не могу да траже да се неки споразум испошутује, као рецимо Бриселски, Мински… Све те организације изгледа служе као прича да се добије време за неки главни циљ који се ваља иза брда. А видимо да је то тако јер све што су на нама покушали да имплементирају и све што су нама говорили да не треба да радимо радили су сами. То су приче којима се подјармљују мали и сад сви то треба да верујемо“, ироничан је политиколог.
Додаје да Србија треба тога да буде свесна и да брине пре свега о својим интересима.
