Масовне гробнице цивила у Донбасу: Како су САД пожуриле да Русију оптуже по моделу Рачка?

Истражни поступак који је Русија покренула након откривања масовних гробница у Донбасу изазвао је хитру реакцију Беле куће која је у њему препознала „измишљени изговор са инвазију на Украјину“. Америци се сада привиђа „модел Рачак“ који су они више пута применили. По среди је технологија хибридног рата, који у овом случају Запад губи.

Истражни комитет Русије отворио је кривични поступак о употреби забрањених средстава и метода ратовања након откривања масовних гробница цивила у Донбасу. Агенција наводи да је у периоду август-октобар 2021. године на подручју неколико насеља откривено пет масовних гробница из којих су ексхумирани посмртни остаци најмање 295 цивила, међу којима и жена, погинулих у гранатирањима Украјинских оружаних снага.

На вест о постојању гробница и бруталном гранатирању места насељених руским становништвом чиме су украјинске снаге безбедности грубо прекршиле све међународне споразуме, прес секретар Беле куће Џенифер Псаки обратила се јавности: Напад Руске Федерације могућ је у сваком тренутку и претходиће му измишљени изговори.

Покушај да превентивно предупреди сваки говор о злочинима украјинских екстремиста јер то може бити опасно за геополитичке интересе САД, има и своје предности.

Мислим да свет дугује захвалност службеници администрације САД јер je захваљујући њој сазнао за ратне злочине над цивилима у Донбасу, иронично констатује историчар Милош Ковић.

САД имупирају Русији оно што су оне радиле

О томе како кроз настојања Вашингтона да „случај Рачак“, амерички фалсификат који је послужио као повод за НАТО бомбардавање СРЈ 1999, сада наметне Русији, објаснити методологију специјалног рата, разговарамо са Милошем Ковићем и професором Факултета политичких наука Чаславом Копривицом.

До нас, каже Ковић, долазе веома ретко, и обично неправовремено информације о томе шта се дешава над руским становништвом у источној Украјини. Сада је захваљујући монополу САД на глобалном плану у равни информисања цео свет сазнао за те злочине.

„Џенифер Псаки је то урадила како би упозорила Русију да на тако нешто не реагује. Показало се да САД цео свет мере својим мерилима. На овај начин се Русији импутира да ће учинити управо оно што су учиниле САД у ратовима у којима је крварила Југославија деведесетих година. САД су себи дале за право да прогласе шта није, а шта јесте ратни злочин, а управо су се оне служиле таквим изговорима да би напале РС а потом и Србију“

Држте лопова

Посредством госпође Псаки ми не само, сматра Ковић, да смо сазнали детаље о ратним злочинима над руским становништвом у Донбасу, већ смо видели да САД поступају на исти начин као деведесетих година, покушавајаући да, по оној старој „држите лопова“, упере прст у Русију због онога што оне саме раде широм света.

О методологији рата на информативном нивоу Ковић каже да се у овом тренутку обарају руке у великом глобалном сукобу у којем информација служи као средство.

У том рату, сматра, није важна истина, шта се заиста догодило, има ли или нема злочина над цивилима нити о моралном згражавању над утврђеном истином већ о томе да се вести о злочинима вешто користе.

„Занимљива је увереност великих сила, пре свих САД, да су оне те које пишу историју и да ће иза ове генерације остати само оне чињенице које оне одаберу и уобличе. Све је више извора који оспоравају званичну верзију онога што се догодило у Рачку, злочина у улици Васе Мискина и пијаци Маркале, као и оних који потврђују страдања цивила у Донбасу. САД живе у деведестим када су имале медијски монопол над чињеницама и утврђивале шта је истина, а шта није, шта је геноцид, а шта није. То време је прошло. Од тада нас деле две деценије“

Глобална менталитетска инфраструктура

Да бисмо разумели како је могуће исфабриквати ситуацију, када нема злочина измислити га, и како обрнуто, када злочини несумњиво постоје, учинити их неверодостојним, потребно је, каже Часлав Копривица, вратити се у другу половину 18. века.

Тада се, каже он, успоставило нешто што би бисмо могли назвати глобалном менталном инфраструктуром чија је суштина у томе да постоји језгро Запада – Британија и Француска, које су се прогласиле референтним местом читавог света на начин да оно што је њима познато то постоји, оно што њима није познато то не постоји да би у следећем кораку- оно што је добро за њих било добро за свет, а оно што је лоше за њих лоше је за свет.

„Касније је дошло до проширења тог језгра за Америку. Примерено на ситуацију са Донбасом то значи да ако имате глобалну менталитетску инфраструктуру онда када се каже из Лондона или Вашингтона да нешто јесте тачно онда то има већу тежину, не због садржине реченога већ због тога одакле се то рекло, јер сваки исказ који долази из језгра Запада у ужем смислу, узима се као нешто што априори има већу веродостојност“.

На „погрешној“ страни геополитичке линије

На основу овог монопола, указује Копривица, њима је могуће да лансирају, у оквиру онога што називамо пропагандим ратом, измишљене догађаје и експлоатишу их као у случају Маркала и Рачка или заташкавања убиства цивила у вртићу у Боровом насељу 1991.

„Када се неко налази са „погрешне“ геополитичке линије раздвајања, онда ће жртве те погрешне стране бити прећутане као у случају спаљених и линчованих у Дому синдиката у Одеси или ће се обрнуто измислити догађај и бити приказан у светлу како се заправо није десио да би се на основу тога могла произвести акција за коју је био неопходан предекст у смислу режиране провокације“.

Немачка зна за затворе и злочине у Украјини

Копривица подсећа да је у својству министра спољних послова Немачке Валтер Штајнмајер приликом посете Украјини хтео да обиђе Дом синдиката у Одеси и положи цвеће, али да су тадашње украјинске власти ескивирале ову посету. Јасно је, каже, да одређене земље знају шта се десило у Украјини, укључујући и оне силе које подржавају украјинску власт.

„То је игра. Нема сумње да Немачка зна каква је идеолошка матрица украјинских власти и да је упозната са масовним злочинима почињеним над цивилима у подручјима где су вођена ратна дејства. Исто тако, она зна да је Украјина имала тајне затворе и да се један број одеведених људи, никада није вратио“.

Један ниво је, указује Копривица, да Русија зна да Запад зна шта се дешава у Украјини, а друга ствар је да постане општепознато светској јавности да Руси знају да су западњачке владе све време знале шта се ради у Украјини и да су их подржавале.

Прикривање злочина и његово игнорисање је једна, а сасвим друга ствар, закључује Копривица, када вас истерају на чистац и суоче са тим да сте на неки начин и ви учествовали, били саучесник у злочинима.