МАРКО ПАВЛОВИЋ: Чувајте друге од себе, а не себе од других (искуства из корона карантина у Италији)

Док пишем ове редове, улице које су до пре неколико дана биле пуне људи, сада су пусте. Наређење је следеће: забрањено напуштање домова осим у случају посебних потреба. Епидемија COVID-19 већ навелико хара земљом, Министарство здравља у сарадњи са народом покушава да јој стане на пут. Сваки живот је важан, а сваки ваш савестан корак може да спаси некоме живот, као што несавестан може нечији да однесе.

Ове дане ванредног стања у Италији, осим на послу – до којег се крећем уз посебно одобрење – проводим у кући, пратећи вести путем интернета и телевизије.

Српски и регионални медији преносе све и свашта, вести се „дувају из сата у сат”, зато сам одлучио да са читаоцима „Стања ствари” поделим властита искуства. Озлоглашени корона вирус је свакако присутан у свим земљама нашег континента, те је веома важно знати како се треба понашати, како би се његово ширење ограничило, уништило и да би се на крају крајева, што је најважније, спасао што већи број живота.

Ако и даље мислите да је ствар о најобичнијој прехлади, време је да промените мишљење.

Банализовање оваквог вируса може само да створи жртве око себе и ништа друго.

Стотине живота дневно на једној релативно малој територији величине АП Војводина (ако узмемо у обзир област Емилија-Ромања), однесених од „чудне упале плућа”, терају нас да размислимо. Болнице су пуне и импровизоване. Одложени су сви прегледи, болнице су искључиво карантини и лечилишта за вирус.

Ређо Емилију закон о ванредном стању захватио је 7. марта у поноћ. Тада је најављено да је број заражених достигао одређен број, те се у карантин по хитном поступку стављају – осим области Ломбардија која је декретом од претходног дана стављена у карантин – још 14 општина: Модена, Парма, Пиаћенца, Ређо-Емилија, Римини, Пезаро и Урбино, Венеција, Падова, Модена, Тревизо, Верћели, Новара, Вербано кузио Осола и Алесандриа. Закон је ступио на снагу одмах. Око 11 хиљада цивила исто вече бежи из Милана (административног града области Ломбардија) и расипају се по целој Италији, многи покушавају да пребегну у Словенију, Аустрију, Хрватску. У понедељак 9. марта, ступило је на снагу ванредно стање, цела земља се ставља у карантин до 3. априла. Вирус је овладао „чизмом”.

Паника која је настала онога тренутка када је премијер Ђузепе Конте на телевизији, у директном преносу, прогласио ванредно стање у првом моменту се мерила са лудилом.

Десетине хиљада људи навалило је на маркете, товарили су брашно, уље, конзерве и све дуготрајне производе. У појединим продавницама дошло је и до туче ради баналних ствари, нпр. конзерве грашка.

Да ли због тога што у Италији живим дуго те учествујем у локалном политичком животу или не – али нисам се узнемирио. У свакој МЗ постоје магацини војних и цивилних залиха хране за ванредне ситуације. Велики број мојих суграђана те чињенице вероватно не зна, па суочен са тешком ситуацијом по први пут у животу – вођен инстинктом за преживљавање – потрчао је што пре у продавнице и направио хаварију.

Дан касније, рафови су били пуни. Седам дана од почетка карантина, рафови се пуне, робе не фали. Хлеб, брашно, уље, со, све оне основне ствари су ту у великим количинама, као да се ништа не дешава. Превоз робе се одвија без проблема, бензинске станице продају гориво без проблема.

Шта је забрањено и због чега, а шта је дозвољено?

Забрањено је напуштати кућу осим у посебним приликама, а то су:

• Одлазак на посао (које се доказује посебним документом фирме које вам издаје послодавац)
• Одлазак у амбуланту
• Посебне потребе (које ћете у моменту заустављања од стране полиције образложити)
• Одлазак у куповину хране, искључиво једна особа по породици.

Казне за кршење забрана су од 206 евра до 12 година затвора.

Уколико неко заражен, али без дисајних проблема (ко се лечи кући јер нема потребе за болницом), напусти кућни карантин, прети му казна од 21 година затвора и суђење за покушај масовног убиства.

Забрана о напуштању домова мера је владе како би покушала да на природан начин изолације смањи сваки контакт заражених особа са људима око себе. Сваки човек је потенцијални носилац вируса у себи.

Велики је број случајева где су се људи без икаквих симптома тестирали и открили да су позитивни, стога ништа не треба препуштати случају.

Лично мислим је најбоље водити се мотом: ЧУВАЈТЕ ДРУГЕ ОД СЕБЕ, А НЕ СЕБЕ ОД ДРУГИХ, јер само ако се будемо понашали као да смо сви потенцијални сејачи вируса, поштујући прописе, сузбићемо ову епидемију. Осим посла и амбуланте, можете прошетати и пса.

Забрањено је свако јавно окупљање и заустављање на улици. Уколико сретнете неког познаника, можете му махнути са дистанце, свако контактирање и застајање на улици је забрањено. Уколико мислите да сте заражени забрањено је да идете у хитну помоћ, амбуланту или да напуштате кућу. Обавезно је да се пријате на један од бројева телефона како би компетентни и заштићени санитарни радници дошли по вас. У продавнице се улази највише по 5 људи, уз обавезне рукавице и маску која није обавезна, али се носи готово у 90% случајева. У продавници морате одржавати дистанцу од око 1,5 метара од друге особе.

Суштински проблем вируса је у томе што се шири веома брзо и што у истом моменту имамо на хиљаде оболелих. Велики број умрлих лица вероватно би и преживео да је постојао довољан број апарата да се сви на њих повежу. Зато је од круцијалне важности да се што мањи број људи појављује у болници са вирусом, а да се што већи број отпушта из болнице излечен. Да би се што мањи број људи заразио потребан је карантин и изолација.

Уколико се у болници појаве млађа и старија особа, млађа особа има предност. Ко је могао мислити да ће се у 21. веку у Италији, чије је здравство и те како функционално, вршити оваква брутална селекција? Контактирање са старијим особама је забрањено, с обзиром да оне у овоме моменту имају највећу шансу да се заразе али и најмању да се излече, с тога ових дана на улицама старије људе готово није могуће видети. Редови које пишем моје су лично искуство, али и апел да се људи информишу о ономе што се догађа док не буде касно. Италија није далеко од Србије, а и број заражених у Србији – иако још увек низак – из дана у дан расте. Оно што просечан становник Србије мора да схвати – али се по мом личном виђењу коси са нашим менталитетом – јесте да болест није нешто што треба крити.

Уколико било ко сумња да је заражен потребно је да се путем телефона обрати надлежнима како би га на што сигурнији начин одвели до установе за лечење. Ово није обична прехлада која ће проћи у кући. Лична хигијена је још један саборац у сузбијању епидемије.

Преко хиљаду мртвих у Италији

Вирус ван тела опстаје релативно кратко, али сасвим довољно да се пренесе на наше руке па да се једним трљањем очију, уста или носа заразимо. Стога је јако битно често прање руку, избегавање грицкања ноктију сада више него икада.

У овим данима карантина, током сваког мог изласка из куће, лично стављам рукавице од винила и маску, које по уласку у кућу бацам у смеће. Маска мора да испуњава норму FFP3.

Сам излазак из зграде подразумева дирање лифта, дирање улазних врата, канте за смеће итд, те су рукавице јако корисне. Мислим да је њихова употреба чак кориснија и од саме маске, јер уколико се придржавамо дистанце са људима у пролазу, прљаве – односно заражене – површине нам остају једини начин преко којег се можемо заразити.

Резултат је катастрофалан – преко 1000 мртвих за само неколико дана, али идемо даље.

У нади да ће наша изолација уродити плодом, боримо се и чекамо неке нове и боље дане.

Први удар вируса смо преживели, иако је ЕУ – чији је Италија оснивач и пуноправни члан – одбила да испоручи помоћ, вероватно чувајући залихе за себе. Данас Италија слави нове пријатељске односе са Кином, која је несебично помогла. Док пишем ове редове, пристижу авиони из Кине са преко 30 тона медицинског материјала и кинеским експертима и докторима који су спремни да се боре за сваки живот и да пруже мало наде у овако тешким временима.

Из кућне изолације у Ређо Емилији, 13. марта 2020. године
Марко Павловић