МАНАСТИР ОСТРОГ: Народ стиже са свих страна, сви се надају да ће осетити исцелитељску моћ Светог Василија

Врела августовска ноћ. Хиљаду људи под ведрим небом острошким. Спавају. Манастирска порта као огроман кревет. Приљубљени једни уз друге, сви се надају да ће осетити исцелитељску моћ Светог Василија. Леже и испред капије. На зидовима. Поред аутомобила… свуда где нађу слободно место.

Сусрет са Острогом ноћу крајње је необичан. Лепота манастира уклесаног у камену и сенка овог живописног пејзажа – неизбрисиви су.

Верници подсећају на азиланте који спавају у парку на београдској аутобуској станици. Али, азиланти делују богатије и срећније од убогих ходочасника умотаних у испрану ћебад.

У манастирску порту улазе два босонога младића са качкетима на глави.

– Увек овако долазимо и боси идемо монашком стазом. Није нам тешко да пешачимо километар узбрдо. Стаза је каменита и тешка за ходање, али Свети Василије нас чува. Када се иде Василију, добро је намучити се – каже један од њих.

Покушавамо и ми да се сместимо. У приземљу конака цео ред наслагане ћебади. Скоро до плафона. Гледамо има ли каквих струњача за спавање. Закаснили смо. Више их нема. Тражимо слободан простор. Некако га налазимо, али сан не долази.

– Дошао сам што верујем – слушамо причу ходочасника. – Србин сам из Црне Горе. У Мојковцу ништа нема. Посла нема, пара нема…Кад дођем овде, све ми крене. Вратим се растерећен и срећан. Свети Василије ми сваки пут помогне.

Поноћ је прошла. На зидићу седи група младих људи. Упознајемо се. Кажу да су планинари из Бањалуке. Често долазе у Острог.

– Волимо да спавамо овде. Носимо вреће за спавање – каже Дејан. – Острог има своје дражи, неку необичну енергију. Човек одлази препорођен.

Поред нас спавају два детета. Мама их повремено ушушкава говорећи им: “Анђели моји, спавајте.”

Паркира се црни “ауди”. Нико не излази. Вероватно је возач закључио да му је удобније да спава у колима.

Пролазе двојица свештеника у необичним одеждама. Питамо их одакле су. Некако нам објаснише да су Украјинци и да су дошли да се помоле Светом Василију да спаси њихову браћу.

Пажњу нам привлачи младић сетног погледа.

– Прошао сам тужне и ружне ствари. Има нас доста деце. Од малих ногу смо се мучили и радили – каже он. – Не знају људи шта је то тешка мука. Она је мене довела овде.

Стижу странци са шеширима и фотоа-паратима. Свети Василије као да каже: “Брат је мио, које вере био.” Овде су и муслимани, Албанци, Словенци… Срели смо и Илију, Далматинца из Бенковца, који живи у Сиднеју. Дошао је у Херцег Нови на одмор.

– Сањам моје родно село. Зато сам овде – каже нам.

Идемо да видимо манастир. Закључан је. Поред нас пролазе две старије жене и свештеник. Једна од њих зачуђено каже: “Не могу да верујем. Када сам била овде пре тридесет година, било је више монаха, него верника.”

– Манастири су у старини овде били запостављени – одговара јој свештеник. – Ко је год у Црној Гори поменуо цркву, завршио је на Голом отоку. Сетите се само да су у Морачи до 1968. везивали коње за манастир.

Манастирска трпезарија је откључана. Клупе делују удобније од простртог ћебета на бетону. Али сна нема. Овде се кувају кафа или чај. Уз то долазе и нови разговори.

– Муж ме је злостављао. Пријавила сам га. Нисам добила помоћ од државе и све ми је одузето. Од куће, имовине, до деце. Он познаје председника општине. Изгубила сам веру у људе и у живот. Василије Острошки ми је последња нада – буди нас прича Слађане из Јорговца.

– Не брини. Овде ћеш добити све што ти треба – теши је Чедомир из Тивта. – Најбитније је да очистиш душу, имаћеш неисцрпно надахнуће и очистићеш се од греха.

У цик зоре почела је молитва. Небо је било ведро. Као и увек, па чак и по киши и по снегу, због много верника, одржана је напољу. После се дуго, дуго чекало да се приђе моштима Светог Василија Острошког.

ЉУБАВ ПРЕМА СВЕТИТЕЉУ

– НИЈЕ важно где спавате, али сваки труд сматра се жртвом којом се доказује љубав према светитељу – прича отац Сергеј. – Неколико људи исцелило се на лицу места. Сведок сам томе. Најупечатљивије је тренутно исцељење жене која је имала церебралну парализу. Ноге су јој биле потпуно неразвијене и она је због велике врућине имала болове. Тражила је од породице да је донесе овде да замоли Светог Василија да јој се смање болове. После два минута молитве ноге су јој се исправиле. Викала је: Ја ходам, ходам! Било је баш дирљиво. Сви смо заплакали.

Тагови: Манастир Острог, Свети Василије Острошки, Црна Гора