МАКСИМ СОКОЛОВ: Живи и мртви

Кад је све спорове о Победи окончао сам народ и кад је 12 милиона људи у захвалној процесији 9. маја прошло улицама руских градова многи су се чудили како се тако исцрпан одговор на питање да ли је можда боље било пити баварско пиво и чекати долазак ослободилаца-Англосаксонаца није могао предвидети раније. Јер песник је марш „Бесмртног пука“ предсказао још у току страшног августа 1942. године. То лето за нашу земљу није било ништа боље, ако није било и горе од лета 1941. године, и тада је Твардовски написао:

„Како ће издржати наши,

тамо на Средњем Дону,

овај месец беше страшан,

могли смо потонути на дну.“

И тада је Ахматова записала своје виђење:

„А ви, другови моји, позвани у последњи час!

Не остадох у животу да храбре оплакујем

Као жалосна врба, не пустивши ни глас,

Већ да имена ваша пред светом узвикујем!

А чему имена! – књигу свету затварам сад;

И на колена сви! – румена светлост се лије,

у редовима складним пролази Лењинград,

Живи и мртви. За Бога мртав нико није.»

Деветог маја нам је било дато да видимо ову саборну процесију која непоколебљиво потврђује истину да за Бога нема мртвих и да ћете ви, који сте погребени са Христом, васкрснути са Христом. „Смрти, где је твој жалац? Пакле, где је твоја победа?“ Тако смо прославили нашу Победу.

Зашто се виђење није материјализовало раније? Вероватно зато што снага и топлина народног осећања раније нису достигли тачку кад немогуће постаје могуће. Опет, усрдност у покушајима да нам се одузме наша Победа била је таква да се позната руска лењост, укључујући и душевну – повукла у задњи план, и заменило ју је сложно: „Не! Победа је наша и увек ће бити наша! Наши мртви нас неће оставити у невољи. Наши пали борци су као стражари.“

Једном је народна вера морала да се покаже. Можда је то уочи великих искушења.

Овакви национални симболи, који садрже огромну силу, често се испрва појављују неприметно, и тек се касније одједном разрастају у свој својој потресној сили. „Марсељеза“, без које се сад не може замислити ни Француска, ни сам француски језик, такође се појавила врло тихо и неприметно. У ноћи између 25. и 26. априла 1792. године у Стразбуру ју је написао капетан Руже де Лил као „Ратну песма војске на Рајни“. Изведена је у салону међу друговима из Стразбура, изазвала је љубазно одобравање и чинило се да је била осуђена на брз заборав. Тада су многи писали „Allons enfants de la Patrie“.

„Ратна песма“ која је већ скоро пала у заборав незнаним путевима је од Рајне стигла до Марсеја, где ју је 22. јуна отпевао студент-добровољац Мирор – и тек тада је почео незадрживи поход „Марсељезе“ по Француској. Песма је грмела на свим фронтовима сејући панику и страх међу непријатељским војницима.

Наш „Свети рат“ – подједнако велика и страшна песма – такође није одмах постао национална химна. Песма Александрова и Лебедева-Кумача изведена је на Белоруској железничкој станици пред војницима који су 26. јуна 1941. године кренули на фронт, а касније је заборављена. У хаосу првих ратних дана певало се много тога. „Свети рат“ је постао „Свети рат“ тек 15. октобра 1941. године кад су пали Калуга и Калињин, кад је фронт био пробијен и кад су Немци имали отворен пут ка Москви. Тада је јарост ове песме постала тражена, њен трагизам више није изгледао прекомеран и од 15. октобра је сваког дана рад Савезног радија почињао песмом „Устани, огромна земљо“.

Исто се десило и са савременим Руже де Лилом – акцијом „Бесмртни пук“ коју је неприметно започео новинар из Томска С.Лепенков. Акција је смишљена одавно, протицала је осредње, али је куцнуо час – и земља и свет су били потресени многомилионском процесијом мртвих и живих.

Било нам је дато да видимо звездане тренутке човечанства.

Тагови: Бесмртни пук, Русија