11.11.2019. - 9:43
фото: © SPUTNIK / СЕРГЕЙ ГУНЕЕВ
Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво.
И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара.
И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“.
Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (…) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине.
Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић.
„Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“.
Даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон
„Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.
„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић.
„Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве.
„Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић.
„Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.
„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић.
„У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић.
